Žena idiJot

Mi žene smo ponekad baš idijotaste. Muški su, dakako, puno više od ponekad, ali to sad nije tema. O tome ćemo neki drugi puta. Nego. Neki dan sam došla kući s posla dva sata kasnije nego sam planirala, izula se i nisam mogla stat na prednji dio stopala. Doslovno. Do kauča i horizontalnog položaja sam morala hodat na petama. Jer sam idiot. I budala.

U korist mojim gležnjačama na petu, koje sam taj dan nosila, ide par stvari. Nisu znale da tog jutra neću moći izaći iz busa na željenoj stanici. Jer baš sam taj dan odlučila bit ova baranjska polovica u meni, na šta je kasnije dalmatinska druga polovica poludila. Mi smo Balkan i rečenica – Oprostite, možete li se, molim Vas pomaknuti. – ne znači nikom ama baš ništa. Jer dok sam ja prostila i molila bus je krenuo dalje. I umjesto da izađem na stanici koja mi je tri minute od posla, ja sam morala izaći na sljedećoj i vraćat se natrag što inače ne bi bio problem. Ali. Gležnjače na petu. I, majke mi, onaj Most slobodne ima milijun kilometara. Nastavi čitati

Pozdrav Osijeku

Pozdrav iz Zagreba. U biti iz Novog Zagreba. Ja sad tu živim, tj. mislim da živim. Jer moj mozak još uvijek nije procesuirao tu informaciju. I ne znam kad će ju procesuirat.

Kad sam se prije devet godina, teškom mukom, iz Belog Manastira preselila u Osijek, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se s njim tako teško oprostit. Ja sam hladna, neosjetljiva i nenjonjasta osoba i kao takva sam noć prije selidbe iz Osijeka u Zagreb plakala. Ridala bolje rečeno, al to neću nikad priznat da sam radila pa ćemo se pravit da se nije ni dogodilo. Nastavi čitati

Neka nova lutaljkanja

Ja sam poprilično loša blogerica. Ali. Od zadnjeg posta (teksta jel, ne ovog što ne smiješ ništa jesti), što bijaše negdje tamo prije više od daleka tri tjedna, postala sam jedna vrlo popularna persona s kojom se svi žele družit. Nisam nikad bila ovolko popularna pa mi, kako to obično biva u takvim situacijama, udarilo u glavu. Lažem. Nije. Samo sam poprilično neorganizirana. I moram puno spavat da ne budem čangrizava pa sve to skupa stoji na putu mom blogerskom životu. Plus još hrpa drugih stvari.

Malo mi se život okrenuo naglavačke u zadnja tri tjedna pa sam zato bila manje aktivna. Dala sam otkaz. Prvi put u životu. I mogu ti reć da nije ni malo lagano. Misliš si pa šta to je bar jednostavno, napišeš zahtjev, odeš kod šefa i daš otkaz. Valaj sve je samo ne jednostavno. Danima prije mi je doslovno bilo fizički zlo. Još gore jer nikom nisam rekla da ću dati otkaz. Smatram da je šef taj koji treba prvi znati, a ne da slučajno čuje od nekog drugog. Na dan kad sam davala otkaz urotilo se sve da agonija što duže traje, a ne da ju skončam odmah ujutro. Tako da, ne, nije jednostavno. Nastavi čitati

%d bloggers like this: