Skidanje s kukajućih i žaljućih droga

Ja sa svojih skoro 29 godina imam prijatelja za na prste jedne ruke. I to se ne da nabrojati ni svih pet prstiju. Takva, ne baš pretjerano društvena, sam od malena. Možemo sad tu reći u moju korist da sam ratno dijete, da sam odrasla u komšiluku u kojem je bilo samo još jedno dijete (curica s kojom se ja jesam i igrala i družila), da me kroz život izvozalo dosta prijatelja. Sve te tri fakte su točne, ali bez obzira na sve to, ja sam jednostavno oduvijek bila i ostala nedruštvena.

U zadnjih podosta godina imam tih svojih manje od pet ljudi. Ponekad pronađem i neke nove. Neki ostanu, ali često neke pogubim. Jer neke ljude je bolje upravo to. Ovi moji ljudi nisu savršeni. Daleko od toga. Ko ni ja. Svašta bi ja drugačije nego oni. Svašta bi oni drugačije nego ja. Drugačijih smo i karaktera. Ali se svejedno toleriramo. To je vrlo važno. Nastavi čitati

Najsjevernije do sada

Ja sam iz matematičke familije. Mi volimo sve to tako konkretno u brojevima. Brojimo sve i svašta. Koliko kilometara smo autom prešli od točke A do točke B. Koliko minuta nam pješke treba od kuće do posla. Koliko minuta smo proveli kupajući se u bazenu. Koliko grama tijesta treba skuhat. Koliko palačinki smo ispekli. Koliko je ko pojeo palačinki. Koliko ko ima kila. Palačinke i kile brojimo samo interno. Gostima ne brojimo.

Od svih brojanja meni je najdraže ono zemalja. Onih koje sam posjetila do sada. A upravo sam se vratila iz 18. Svrha putovanje je bila čisto i isključivo poslovna tako da sam se nazad vratila poprilično krepana jer puno aerodroma i sastanaka, a malo dana. Ali neki dojmovi su se ipak uspjeli skupit. Nastavi čitati

Kremasto-filasta nedjelja

Ja imam premala primanja za svoj životni stil. Mislim moja primanja su čisto u redu, nije ovo nikakva kuknjava, samo činjenica da kolika god ja primanja imala, nikad neće biti dovoljno velika za moj životni stil. Jer to bi kupovalo patika, torbi, odjeće. To bi uređivalo stan. To koristi kozmetike. To kosu treba održavat. To pojede novaca i novaca. To bi učilo strane jezike. To bi stalno nekud izlazilo. Ne u one izlaske nakon pola jedanaest navečer. Ne to. Za to je prestaro. Kina, kazališta, kafići, palačinkarnice, slastičarnice. Takvi izlasci. I povrh i najviše od svega to bi još svakud i putovalo. I onda sve drugo pada u neki nebitni plan. Jer prioriteti.

Kad sam se selila u Zagreb, mama mi je rekla da više neću moći putovati koliko i do tad. Jer sam otišla na istu plaću koju sam imala u Osijeku. Tada nismo znali da će ipak biti 500 kn veća. Ali nije samo to što je Zagreb skuplji. Do toga je što u Zagrebu nema ženskog roditelja stanodavca godine koji ti ne naplaćuje stanarinu. Pa onda te novce imaš za šta hoćeš. A sad ih nemaš. Ali kao što rekoh. Batali se sve drugo jer su putovanja prioritet. A osim toga postoji i nešta drugo. Nastavi čitati

%d bloggers like this: