Rođendanska

Oznake

, , ,

Živa sam. Tu sam. Nije me bilo jedan period. Čak su se i neki prijatelji zabrinuli za mene. Ali ne dam se ja tako lako. Ove godine definitivno ne volim januar. Rekla bi da mi je ovogodišnji bio jedan od gorih mjeseci u životu, ali neću jer me sramota pred ljudima koji imaju pravih problema. Uglavnom. Prošlo je. Idemo dalje. Počeo je februar.

A danas je godinu dana. Godinu dana kako sam pokrenula blog. Nekoliko godina su me nagovarali na to, a ja se nisam dala. Bilo me je strah. Bila sam lijena. Nikad mi nije bilo pravo vrijeme za to. Nikad nisam za to imala vremena. Imala sam ideju šta bi i kako pisala, ali sam htjela da to i grafički na nešto liči, a u to se nisam razumjela i bilo mi je lijeno učiti. Pa nisam znala kako bi blog nazvala. Pa sam se pitala zašto bi to neko čitao. Pa sam mislila da će me ljudi samo hejtat. Imala sam milijun izgovora zašto ne i zašto ne sad. Dok nije došlo iz dupeta u glavu. A u svim mojim slučajevima taj put je jako dugačak. I u ovom slučaju nije bilo ništa drugačije i trebalo je nekoliko godina. A onda sam krenula i sve se nekako posložilo. Nastavi čitati

Sjeveri sjevera

Oznake

, , ,

Nisam pesimistična osoba. Stvarno nisam. Ali ovaj januar ako do kraja bude ovakav ko na steroidima, neće dobro završit. Luda kuća. A ja još luđa. A i taj 31. je preblizu. Možda je do toga. Jer imam jako mixed feelings oko tog datuma. Mislim da sam tužna i zbog nje i zbog sebe, ali sam opet i sretna i zbog nje i zbog sebe. Bolje da ne mislim.

Tužna sam zbog nje jer odlazi i ostavlja sve nas za sobom, tužna sam zbog sebe jer ne znam kad ću je opet vidjeti. Sretna sam zbog nje jer ide da bi bila s njim i da bi pronašla nešto bolje, sretna sam i zbog sebe jer ću je moći posjetiti u zemlji u kojoj nikad nisam bila. Tako da sam sva neka između tuge i sreće. Nastavi čitati

Nemam ni naslov

Oznake

Ovo je 50 post. Što je prilika za napisati nešto pametno i bitno. A ja nisam nikad radila ono što se od mene očekivalo pa neću ni sad. Čak naprotiv. Bit ću strašno kratka. Nije mi to bila namjera. Napisala sam cijeli post, postavila ga i ugasila komp. Krenula sam spavati. Pa sam opet upalila komp i izbrisala cijeli tekst. Nisam bila zadovoljna s tim što sam napisala. Ni malo. I nisam ga mogla takvog objaviti. Naforsiranog. Nedorečenog.

I znaš šta?! Mislim da je to oke. Nekad jednostavno ne ide. I ne možeš. I treba ti pauza. I to je u redu. Treba stat. Odmorit. I reć sad ne mogu. Ne ide. A ne vrijedi forsirati. I neću. Jer ne vrijedi. U ovom 50. uzimam pauzu. Jer mi treba. Dok sad ovo pišem sati je 2:38 h. Četvrtak ujutro. Umorna sam. Jedva gledam. Gladna sam. Žedna sam. Jednostavno mi ne ide. Inače rijetko. Ali trenutno ne ide.

Sljedeći tjedan će bit bolje.