Oznake

, , , ,

Zadnje statistike kažu da je u Hrvatskoj trenutno 244.134 nezaposlena. Pesimist bi rekao da je to strašna brojka, realist bi sagledao statistike u zadnjih deset godina i rekao da je bilo i puno gore. Ja evo uz svu snagu moždanih vijuga ne znam šta bi rekao optimist, a da nije rečenica Bit će bolje jer to nije optimistično, to je naivno i ne znači ništa.

Odnedavno sam i ja dio statistike, jedna od te hrpe ljudi. Na birou nisam dovoljno dugo da bih bila nesretna i ogorčena. Ne tvrdim da ti ljudi nemaju razloga zašto se tako osjećati jer situacija nije dobra, a na bolje ne ide. Dovoljan razlog za nesretnost i ogorčenost. Ja sam još od onih koja je imala sreće pa sam se zaposlila neposredno nakon završetka faksa i radila skoro dvije godine (godinu dana i 11 mjeseci da budemo točni).

Dok sam još studirala bila sam svjesna da s mojom strukom neće biti lako (nije ni s drugim strukama baš sjajno), ali sam sebi obećala da, ne ako (jer nisam baš toliko optimistična), nego kad budem nezaposlena neću pasti u vrtlog nesreće i ogorčenosti. Kažem, ja sam od onih sretnijih. Ostvarila sam pravo na naknadu za nezaposlene i moja mi struka omogućava da radim sa strane, raznorazne honorarne stvari. Financijski se preživi i s tim jer u takvim situacijama shvatiš koliko ti stvari u stvari ne treba.

Više je onih koji nisu te sreće i nemaju nikakva primanja i žive na roditeljskoj grbači iako bi se već osamostalili. Razumijem to. I ja volim imati svoje novce i s njima raspolagati, a ne sa skoro 27 godina žicati mamu i tatu. Ali s tom nesrećom i ogorčenošću nećeš postići apsolutno ništa. Izgubit ćeš i ono malo živaca što ti je ostalo.

Misliš da ja na trenutke nisam ljuta?! Da se u ovoj jebenoj državi ne može zaposliti osoba sa skoro 27 godina koja je u roku diplomirala, ima dvije godine radnog staža, studirala semestar vani, bila na stručnoj praksi vani, koja govori tri svjetska jezika, a na još dva jezika se sporazumijeva, prošla je raznorazne edukacije, upisala doktorat.

Ljuta sam na Zvonimire, Marije i Ane koji su posao dobili jer imaju plave oči i crnu kosu, ljuta sam na državu koja ništa ne poduzima da mladi ljudi ne odlaze, ljuta sam na sebe što nisam studirala nuklearnu fiziku ili molekularnu biokemiju iako sam preglupava za to. Nekad mi dođe da plačem od ljutine i onda se sjetim šta sam si obećala. Neće nikakve političke marionete napraviti od mene nesretnu i ogorčenu osobu. Nemoj ni ti. Nije lagano, znam. Izađi van, muvaj se okolo, ako možeš, radi honorarno, volontiraj.

Kad mi neko kaže da se od volontiranja ne živi udarila bih ga toljagom po glavi. Nisam ja glupa. Znam da se od toga ne živi, ali i tako i tako ne radiš, sjediš kući ljut na cijeli svijet, a u stvari možeš naučiti nešto novo, upoznati nekog novog, proširiti vidike i na taj način proširiti mogućnosti zaposlenja. Iz prve ruke znam da raznorazne udruge, ukoliko im se otvori mogućnost za zapošljavanjem (a vjeruj mi kroz projekte toga ima puno), prije uzimaju nekog od svojih volentera, nego nekog s ulice. Nitko te ne tjera da volontiraš 40 sati tjedno. Uključi se ponekad, kad ti odgovara, kad imaš volje, dovoljno je samo malo, a možeš dobiti puno.

To što si nezaposlen ne znači i ne treba značiti da si i besposlen. Neće ti posao pasti s neba. Nekima hoće, ali tebi i meni neće.