Oznake

, , ,

Imam gljive u uhu. Znam da se kaže gljivice, ali morala sam dobiti na dramatičnosti. Koliko mi se vrti, možda su i one magične. U biti i nije tako loše kako zvuči jer idem kod doktora na ispiranje što znači da ne moram voditi računa jesam očistila uho ili nisam, bar to jedno, a to je u mojoj beauty rutini jedna briga manje. Medicinski razlog zašto sam ih dobila ide nadugačko i naširoko, ništa spektakularno, niti interesantno.

Ali pazi sad ovo. Ja imam drugu genijalnu teoriju. Ja mislim da sam ih dobila zato što sam htjela biti zločesta. Tako ja to sebi tumačim. Odlučila sam da ću jednu situaciju ishendlati na način da ću biti zločesta, da se neću prilagoditi situaciji jer drugi ljudi ne žele mrdnuti prstom da bi se bar malo prilagodili i zašto bih onda ja morala. I onda je došla moja karma, koja vrlo dobro zna da se bojim svih bolesti i bijelih kuta, dala mi gljivice u uho da mi pokaže šta se događa ljudima koji su zločesti.

U srži nisam zločesta osoba. Iako kažu da imam pogled na prababu Dalmatinku koja je bila, ajmo reći, nezgodna. Neću reći da je bila rospija jer me strah za ono jedno ispravno uho. Nikome ne želim ništa loše, nikoga ne mrzim. Toliko sam do sada ružnih i neprikladnih riječi progutala od rodbine, prijatelja, kvaziprijatelja (jel’ se to tak’ kaže?!), šefova, poslovnih kolega. Pogađale su me, ali sam šutila, nisam reagirala. Nalazila sam opravdanja za te ljude ili sam ih ignorirala, prelazila preko svega, ali nekad mi dođe da ne mogu.

I tada ili budem zločesta ili odlučim da ću biti zločesta, reći svakom šta ga ide, prekinuti kontakte s nekim ljudima. I znaš šta mi se onda dogodi?! Idući dan ili imam neku situaciju sa zubima (što kod mene znači da praktički umirem), ili mi leća pobjegne ispod kapka (što više i nije tako strašno), ili mali nožni prst izudaram u tri različite vrste namještaja, ili mi natekne koljeno, ili mi ispadne kost na stopalu, ili se poskliznem pa padnem (ovo mi je inače postao i hobi). I onda se pokunjim. Mislim si eto ti kad si takva zločesta. Zaslužila si. A u stvari su zaslužili oni.

Moja zločestoća prema drugima je, iz moje perspektive, svaki puta zaslužena, ali svejedno ne mogu. Negdje iznutra se loše osjećam i to se onda vjerojatno manifestira i na fizičkoj razini. I onda si kažem da više nikad neću i onda opet budem i tako se vrtimo u krug. Moja karma i ja.

Karma mi u stvari ne dopušta da budem zločesta. Ona me spašava. Udara me tamo gdje me najviše boli, i doslovno i metaforički. Zna čega se bojim i time me svaki put protrese dajući mi do znanja da nije vrijedno i da nikad neće biti vrijedno. Biti zločest. Kučka. Smeće.

Uvijek će biti situacija i ljudi koji zaslužuju takav tretman. Tretman da s njima obrišeš pod i koliko god to bilo primamljivo, ja jednostavno ne mogu. Nekad bih tako voljela, ali ne mogu. Vjerojatno neću nikad ni moći.

Ne znam kako ovi zločesti i bezobrazni spavaju noćom. Ja sanjam da su mi poispadali svi zubi. Ja se svoje karme bojim, ali nije karma kučka, ljudi su.

Ove gljive opet djeluju, idem leć’! Sa svim zubima na broju.