Oznake

, , ,

Fino. Baš tako. Normalna. U zadnja dva mjeseca svakim danom upoznajem nove razine normalnoga i stalno se nanovo iznenađujem. A realno, ne bih se trebala iznenađivati jer ako je nešto normalno onda je normalno, nema tu iznenađenja. Onda pogledam oko sebe i vidim da se taj pojam normalnoga potpuno iskrivio i da je pod normalno potpalo ono što nije normalno. Nije ni čudo da nas onda normalno iznenađuje.

Postalo je normalno da ljudi ne mogu pronaći posao; postao je normalno da ljudi rade, a ne dobivaju plaću; postalo je normalno da se mlade ljude tretira kao balavce koji nemaju pojma ni o čemu pa se zato nad njima može vršiti mobbing i može ih se, da prostite, jebat’ u zdrav mozak; postalo je normalno da se ljude izrabljuje; postalo je normalno da se ljude koji su prešli 55. samo hoće strpati u penziju jer su stari. Sve se to događanja svaki dan i već smo na neke stvari toliko oguglali da su postale normalne.

Mislim, nisam ja prije radila u nenormalnim firmama. Ja sam samo u poslovni svijet, umjesto u realnosti, ušla u hollywoodskom filmu gdje radim na 54. katu i na posao idem u odijelu i štiklama od 10 cm u kojima znam hodati, i svi me cijene, i svi me poštuju, i posao je super zabavan i zarađujem masne pare. Kako sam u taj svijet ušetala tako sam brzo iz njega i išetala. Bosa. Jer niti sam ja za odijela, niti za štikle.

Kad sam svojim najbližima znala reći da nisam zadovoljna, da mi nije dobro, da mi se ne sviđa, da mi je dosadno, da me ne poštuju, odgovarali su mi da budem sretna što uopće radim jer ima toliko nezaposlenih ljudi. Znam da to nisu govorili iz loše namjere, nego iz nemogućnosti da mi pomognu, ali nisam se s tim mogla pomiriti. Osjećala sam se nezahvalno jer, eto, ja sam od onih sretnika koji rade i koji dobivaju određenu plaću, a žalim se. I zato šuti i budi sretan.

Znaš šta ću ti reći, mladi čovječe, koji si možda u onom sličnom hollywodskom filmu kao mojem?! Ima situacija kad treba šutjeti i boli te uvo, ali ima bome i situacija kad ne treba šutjeti jer će te onda gaziti, a tek si krenuo. I mene je to bio strah, ali sam se, na neslaganje tih mojih istih bližnjih, postavila i rekla ne može. Nisam ja balavica koja je pala s Marsa, ništa ne zna i ništa neće. Ne bude ljudima pravo, ali ih to protrese i shvate da ne mogu s tobom baš brisat pod i ponašat se kako god oni hoće.

Znam da zna biti teško i frustrirajuće, ali nemoj se nikad pomiriti da sve ono što nije normalno je normalno jer ti to drugi kažu. To je možda trenutno tako i to će te ojačati za kasnije. Ali boljeg ima. Bolje može. Normalan posao. Normalne kolege. Normalna radna atmosfera. Stimulativno okruženje. Sve to postoji. Nisu samo fraze iz filmova. Danas je nažalost rijetko, ali postoji.

Znaš koji je recept?! Jedna jedina riječ. Neće ti se svidjeti. Ni meni se ne sviđa. Nikad ni neće. Jedna od meni omraženijih riječi. Strpljenje. Drugog recepta nema. Trudi se. Kopaj. Ispituj. Muvaj se. Daj sve od sebe. Radi najbolje što možeš. I nikad nemoj dati da te gaze. Jer kad jednom vide da mogu, gotov si.

Što bi naše komšije na desno rekle, bila sam blizu da prsnem, ali se nisam dala uvjeriti da je to tako i da tako mora biti. I drago mi je što nisam. Zato sad to normalno neizmjerno cijenim jer znam da nije svima tako.

Možda je uz ono strpljenje potrebna i mrva sreće. Ne znam. Kod mene je strpljenje bilo ključ, a to za osobu koja hoće sve i hoće sada nije ni malo lagano.