Oznake

, , ,

Ja jesam žena. Feministica. Emancipirana. Samostalna. Sve sam to. Na svaku mušku imenicu uredno dodajem sufiks -ica. Strašno me veseli uspjeh drugih žena. Ako na neki način mogu poduprijeti taj uspjeh, poduprijet ću ga. Mi smo divne. Svaka upravo takva kakva jest. Ali ponekad. Samo ponekad. Ponekad smo grozne. Ljubomorne. Zavisne. Bezobrazne. Obijesne. Iskompleksirane. Frustrirane. A što tek možemo tračati!

E upravo zato je ponekad teško biti žena i raditi s drugim ženama. I upravo zato me veselilo zaposlenje u većinskom muškom kolektivu. Većem kolektivu. Ovo je prvi puta da radim i u tako velikom kolektivu, i da imam muškog šefa, i da imam puno kolega i vrlo malo kolegica. Znaš kako to izgleda svaki dan?! Divno!

Prvih dana me niko nije pitao rodoslovno stablo. Većina ni sada ne zna ni banalni podatak da nisam iz Osijeka. Niko me nije pitao jel’ imam dečka ili muža i zašto nemam. Da ne krenem o djeci. Nikog nije briga šta ja koji dan obučem na posao. Niti di sam nešto od te odjeće i obuće kupila i koliko sam to platila. Ne zanima nikog kod kojeg frizera idem. Nije ih briga jel’ sam previsoka ili preniska, predebela ili premršava (haha, znam, smiješno je stavljati mene i pridjev premršava u istu rečenicu), s celulitom ili bez, s bubuljicama ili bez. Briga njih jel’ ja dođem na posao našminkana ili ne.

Muškarci ne tračaju. Jako. Naravno da tračaju, i oni su babe, ali ni približno kao mi.

Oni kad ti nešto kažu, to je tako. Ne moraš tumačiti šta to u stvari znači i šta je on u stvari time htio reći.

S njima se možeš dogovoriti bez obzira da li je tvoja funkcija iznad ili ispod njihove.

Ako ih zamoliš za pomoć, pomoći će ti. Čak i ako to nije u opisu njihovog posla, čak i kad im se ne da.

Neće ti ništa zamjeriti. Idući dan će sve biti kao da se ništa nije ni dogodilo.

Oprat će onu jebenu šalicu iz koje su pili. Ili ako ju ostave u sudoperu, a ti dođeš do njih i kažeš im da to operu, oni će uzeti i to oprati. Jednostavno.

Bilo me je strah. Naravno da je. Nisam znala šta se od mene očekuje. Znala sam da ću se postaviti, ali nisam znala kako će se na to gledati i kako će se to nekom svidjeti. Sad me sprdaju da sam ih sve redom postrojila. Postavila bih se ja i prema ženama, ali bih s njima teže izašla na kraj. U firmi s toliko žena s koliko ja sad muških radim, moj bi posao vjerojatno bio da za svima njima perem suđe jer sam, eto, zadnja došla. Obećala sam si da nikad to više neću raditi. To su mi priredile žene, ne muškarci.

Daleko od toga da je tako divno raditi sa svim muškarcima i daleko od toga da je teško raditi sa svim ženama. Niti su svi muški isti, niti su sve žene iste. Ovo malo žena koje sa mnom rade su super. Ali onako u globalu, u poslovnom svijetu češće mi jedna drugoj podmećemo noge, nego što nam to muškarci rade.

Možda je to što ja nisam tipična žena. To se dogodi kad gospođa ide roditi Igora. Imao je taj Igor i pišu, ali sam se rodila ja. A možda su ovi mučkarci s kojim ja radim u stvari vanzemaljci. Vanzemaljci koji te na poslu dočekaju s ovim:
edd

Ili ovim:
IMG_3166

Drage žene, volim vas sve, ali živio muški kolektiv. Da kucnem. Da ne ureknem.