Oznake

, , ,

Moja trenerica pilatesa je na godišnjim odmoru i za to vrijeme ju mijenja druga. Ta druga, koja nas još ne zna, pita, na prvom zamjenskom satu, ima li tko kakvih problema koji mu prave poteškoće pri vježbanju. Čekaj. Samo malo. Hoćeš kraću ili dužu verziju?! Imam ja dovoljno problema za cijelu grupu. Od svega po malo. Malo zglob, malo koljeno, malo donji dio leđa, malo vratna kralježnica i malo domali nožni prst koji je dan prije toga bio napadnut od strane kauča. Istukao ga i ovaj sirotan sav poplavio i natekao.

Nije slomljen. Bar mislim. Ja sam onako k’o što babe kažu: ako mogu mrdati prstom, nije slomljen. A to što je natekao i poplavio će prestati. Ne mogu se od sramote pojaviti na hitnoj s prstom kojeg je napao kauč. Pogotovo što ne bi bio prvi put. Nekad sam morala i lagati šta sam radila jer je zvučalo puno bolje od istine. A tamo zna biti i lijepih doktora.

I vrapci na grani u Buenos Airesu, ili neke druge ptičurine ako tamo nema vrabaca, znaju da ja stalno, već godinama govorim da ću se udati za doktora. Ne zato što padam na bijelu kutu, moć, poziciju ili novac. A ne. Kao što je zgodno imati majstora kod kuće da ti odmah popravi sve što se pokvari, tako je meni zgodno kod kuće imati doktora da isto tako popravi sve što se pokvari. Naravno. Minimalno pet godina starijeg od mene, visokog (190 cm +), crnog, s plavim očima jer crnih dečkiju s plavim očima inače ima k’o pljeve, zgodnog, pametnog, ozbiljnog, dobrog, koji ne puši, koji se ne oblokava, koji voli putovati, koji voli plesati, koji se ne švaleriše i ostale fore. Dopusti da ti objasnim.

Sve je krenulo negdje u sedmom osnovne. Silazila sam niz stepenice, stala na rub stepenice i uganula nogu. Nastavilo se i u osmom razredu. Gužva ispred škole. Gurnulo me. Stepenice. Uganula nogu. Prvi srednje. Visoki ormar. Kompjuterska stolica na točkiće. Parket. Ja stojećki na stolici jer zašto ne. Ja na podu. Uganula nogu. U drugom srednje sam dobila košarkaškom loptom u glavu, a ona crta od lopte mi se urezala ispod oka i napravila krvavu ranu. Treći srednje. Subota. Pola jedan ujutro. Ja u čarapama plešem po parketu jer zašto ne i jer nisam normalna. Uganula nogu. Najgore ikad. Da se objasnim. Plesala sam zato što sam taj dan imala probu i učili smo novu koreografiju pa sam ja isprobavala neke korake koje sam znala. U čarapama. Na parketu. U pola jedan ujutro. U četvrtom srednje sam se slupala s rolama, izderala lijevo koljeno, lijevo rame i lijevi dlan.

Jel’ brojiš?! To su četiri uganuća. Dvapta jedna noga, dvapta druga. Na faksu sam prestala ganuti noge. Napredovala sam na druge dijelove tijela. Na prvoj godini sam se oskliznula prilikom izlaska iz tramvaja. Razlijepila sam se koliko sam dugačka i široka po stepenicama. Nabila donji dio leđa. To baš i nije bilo smiješno. Krv. Gnoj. Previjanja. Bolovi. To je jedan od glavnih razloga svih mojih pokočenih problema. Idemo dalje.

Ja ovako volim teatralno i da me se primijeti pa sam se tako prvi dan faksa u Austriji oskliznula na stepenicama, sjela na jednu nogu i znaš onako filmski drndrndrndrndrndnr vozila se po stepenicama. Došla do kraja, ustala se i uzdignute glave izašla iz zgrade. U Austriji sam se još jednom oskliznula i pala niz stepenice. Onako čisto obično oskliznula se i pala. Jedan dan sam čistila. Otvorila prozore širom. Sagnula se ispod stola da pometem. Zaboravila da su prozori otvoreni. Čučnula točno ispod ruba prozora. Ustala se iz sve snage. Tražila alkohola po domu. Nemaš rakije?! Daj rum. Popit ću.

Na dan kad je tata operirao bruh nisam mu mogla dopustit da sva pažnja bude na njemu pa sam ukliještila vratni živac sjedeći na WC-u. Završila na traumi. Kad sam počela raditi došla sam na posao jedan dan s plavo-ljubičasto-zeleno-žutom čvorugom na glavi jer sam iz sve snage udarila u rub zida/zidnog štoka izlazeći iz kuhinje u dnevnu sobu. Nedavno me mama udarila vratima od gepeka i napravila mi takvu masnicu na nadlaktici da nisam mogla ništa držati rukom. Pitaju mene na poslu odakle mi to?! Šta da ja njima kažem?!

Ako ti sad nakon svega ovoga stvarno dodatno moram objasniti zašto bi bilo korisno da se udam za doktora, onda pročitaj sve ponovo. Znam da neću. Kao što ni neće imati sve one epitete koje sam navela. Vjerojatno ću dobit’ nekog tko je iste visine kao ja, mlađi od mene, neozbiljan i s dvije lijeve noge. Dokle god će svaki put kad to bude potrebno odlaziti sa mnom na hitnu ili traumu, sve ostalo nije važno. Osim da ne puši. Ne može. Alergična na duhanski dim. Smrdi. Kišem. Kašljem. Ne dišem.

I onda ona mene pita imam li ja kakvih problema koji mi prave poteškoće pri vježbanju! U zadnje vrijeme upoznajem dosta ljudi ‘vak’ih ko ja. Pa mi bude lakše. A vi što nemate nezgoda i što vam svi kralješci stoje na mjestu, šta radite u životu?!

Ako me nekad vidiš po gradu i ja izgledam kao da me neko istukao ili šepam, ne brini. Nije me niko izlemao. Velika je vjerojatno da sam pala niz stepenice. Ali stvarno.