Čudna neka sorta

Kod mene kod kuće se TV nikad nije smio paliti prije 19:00 h. A i onda sam morala pitati mamu jel’ smijem. Mamu, naravno, ne tatu. Postojala je samo jedna situacija kad se smio paliti i ranije – kad sam bila bolesna. Jer sam onda ležala u dnevnoj sobi u pidžami, pokrivena dekom, s balavim nosom, oblozima za skidanje temperature, ali sretna jer sam gledala crtiće. Ovih dana sam bila toliko bolesna da nisam čak mogla ni TV gledati u po’ bijela dana.

Zato sam ležećki drndala po mobitelu. Iskočio mi Bruno Šimleša i njegovo opletanje po Rvatinama pa sam pomislila evo i meni zgodne teme da i ja malo opletem. Onda sam krenula čitati komentare ispod tog njegovog spornog statusa na Facebooku i naišla na hrpu onih hejtera iza tipkovnice i tač ekrana kojima je sve to što je on napisao jedno obično smeće, ali su pročitali od prvog do zadnjeg slova kao što će i dalje nastaviti pratiti sve što Šimleša piše, iako je to sve glupo i iako je on isto tako glup. Pa sam i tu pomislila da opletem po tim hejterima. Pa sam se uzrujala. Pa sam se podsjetila zašto više ne čitam, ne gledam i ne slušam vijesti. Tako da neću. O nečem drugom ću. O nekom drugom. Nastavi čitati

Tom diplomom mo’š obrisat’ gu’icu

Alergična sam od šeste godine. Grinje. Kućna prašina. Perje. Bila je i faza s mačkama i psima. Duhanski dim. Smeta mi i toplina. Nekako s godinama sam postala alergična na toliko toga da dobro da su mi dišni putevi uopće prohodni. Ljude koji konstantno kasne. Jesam. Neodgovorne pojedince. Jesam. Kelj. Jesam. Ljude koji svojom diplomom figurativno mašu svima drugima ispred nosa jer smatraju da su zbog toga pametniji i bolji od svih drugih. Jesam. O, kako jesam. Ospice mi izbiju.

Nedavno mi je opet neko rekao da to što sam ja završila je glupost, tečaj, da to može svako završiti. Nisam prvi put to čula. Nisam reagirala jer sam davno odlučila da se s budalama ne raspravljam i objašnjavam. Da. Slažem se. Moj faks bi mogao završiti svako. Svaki faks bi mogao završiti svako ako ispiša dovoljno krvi, trudi se i uči. Da ne izmišljam toplu vodu izjavom da faks ne završavaju nužno pametni, nego uporni. Ja sam svoj završila s lakoćom, nekome ko ne voli čitanje i pisanje bilo bi malo teže, ali bih ga mogao završiti. Moja prijateljica je s lakoćom završila medicinsku fiziku pa je onda još upisala i s lakoćom završila nešto što ja i dan danas ne znam točno kako se zove. Naravno da ti je lagano kad to voliš i leži ti. Završila bih ja i nešto drugo, vjerojatno ne s lakoćom, ali bi završila jer sam uporna. Nastavi čitati

“Ludo žensko”

Nisam. Što ne znači da neću biti. Jer žene pošašave, polude i onda ništa ne vide i nikog ne čuju. Ali evo sada dok sam razumna i prisebna kažem da neću. Ne želim. Nisam zaslužila. Ako slučajno nekad postanem, moja V ima dopuštenje da me išamara. Rekla sam joj to. Reći ću joj i ponovo. Mama, smiješ. Imaš dopuštenje ove, trenutno, razumne i prisebne mene.

Radim u zgradi od pet katova. Unutra su tri različite firme. To znači puno pušača ispred zgrade i puno kokošinjca. Neki dan, dok mi je, u današnjem svijetu pinova, šifri i raznoraznih brojeva, trebalo malo duže da se sjetim šifre za bicikli načula sam dio jednog razgovora. Inače nikad ni ne slušam koju sve politiku ljude vode ispred zgrade, ali ovaj put sam čula. A i stajale su točno pored mog bicikla. Nastavi čitati

%d bloggers like this: