Oznake

, , , ,

Mislim. Moram. Znam da su se svi raspisali i raskokodakali oko toga. I da već iz paštete iskače. Ali svejedno. Moram. Jer imam i ja svoje mišljenje o svemu tome. Po meni zdravorazumsko i jedino ispravno, ali jbg, živimo u demokraciji pa svako ima pravo na mišljenje. I kad nije zdravorazumsko.

Dragi čitatelju, bok. Ja sam Sonja i ja sam Lidlić. Od svih živih pomagala u kuhinji, preko skoro sve obleke za trening (znam, smiješno je, trening i ja u istoj rečenici), do vesti, hlača, sukanja, pidžami i šta ja znam čega sve ne. Svašta imam jer mi je lijepo, udobno, dugo traje i jeftino je. Neke stvari mi traju duže nego kad ih kupim u poznatim high street dućanima (jel’ se to tak’ fešnblogerski kaže?!) za tri ili četiri puta veću cijenu.

Prije koji tjedan sam se vraćala s Dana piva. U jednom trenutku smo se moja Ž i ja rastale i dio puta do stana sam nastavila sama. Oko dva ujutro. Izlazeći iz Tvrđe iza mene je išla skupina balavaca. Možda su imali i 24-25 godina. Danas to više ne možeš procijeniti. Ne nazivam ih balavcima zato što su službeno godinama malo mlađi od mene, nazivam ih tako zato što su mentalno zaostali na razini 12-godišnjaka. Ugl, bile su poluodrasle osobe koje se tako nisu ponašale. I izjavi tako jedan od tih balavih bisera da on radije ne bi ništa jeo i umirao od gladi pa da si može kupiti adidas patike.

Majke mi, moje Dalmatinke, on je to rekao na glas. Čula sam jer su išli iza mene. Jer je bilo dva ujutro. Nije bilo drugih ljudi. Niti auta. Tišina. On bi radije umirao od gladi i ne bi trošio novce na hranu, a na nogama imao adidasice. Prva pomisao mi je bila da nije normalan, a druga da sam ostarila jer sam ja došla u fazu da bih radije novce trošila na hranu nego na bilo šta drugo.

I taman kad sam pomislila kuda ide ovaj svijet, balavac odjednom postane poluodrasla osoba kakva je i izjavi da isto tako ne bi jeo, bio gladan da na to ne troši novce da si može platiti neku edukaciju. E vidiš, to može. To podržavam. To mi je OK. Ne doslovno, naravno. U redu mu je šparanje i odricanje da bi si tako nešto priuštio. U redu mi je i šparanje za kupnju patika i da je on spomenuo patike ništa ne bi bili sporno. Ali on je spomenuo adidas patike. Morao je naglasiti da su adidas.

Nemam ja ništa protiv adidas patika. Dapače. Imam ih i ja. Troje. Imam i najkice. Dvoje. Imam i dvoje konversica. Nemoj da krenem dalje jer nećemo skoro završiti. Jer imam problem. I znam da imam problem. I rješavam ga tako što svake godine kupim jedan do dva nova para. Ugl, među svom obućom koju imam ima stvari koje su marka i brend žnj. Meni su lijepe i udobne.

Ista je stvar s odjećom. Od jeftinog do skupog. Sad. Kad sam odrasla i kad radim. Mama mi je prve markirane patike kupila znaš kad?! Kad mi je noga prestala rasti što znači još za jedan broj veće ako noga slučajno još naraste. I to si imao te jedne i nosio ih dok im se duša nije raspala, a nakon toga si ih još čuvao kako mementum potrošenim novcima.

I sve te marke i brendovi su u redu. Ali ono što ja sebi nikako ne mogu objasniti da postoje ljudi koji misle da su zbog toga bolji od drugih. Ne znam šta mi je gore. Kad odrasle osobe druge percipiraju kroz marke i brendove koje nose, tj. ne nose ili kad to uče malu djecu. I onda ta djeca izrastu u ljude kojima demokracija dozvoljava da iznose svoja nezdravorazumska, površna i plitka mišljenja. To su samo stvari. Neće prekriti to da si seljačina i snob. Možda ti misliš da hoće. Ali neće.

Ako Lidl ne propadne dok ja budem imala djecu, a realno, to je Švabo, ne može to propasti, moja djeca će isto biti Lidlići. Nema šanse da ću balavom, bljućkavom i sraćkavom djetetu kupovati skupu robu koju će prerasti za mjesec-dva. Ne kažem da mu nikad neću kupiti ništa markirano. Hoću. Ali ću ga od malih nogu naučiti da zbog toga nije bolji od nekog tko nema. Snoba odgajat’ neću.