Oznake

, , ,

Srijeda je. 21:42h. Znam da tebi nije, ali meni trenutno je. Imala sam i ideju i vremena sedam dana da napišem ovaj post. Pa nisam. Pišem ga sad. U zadnji tren. Jer sad moram. Jer je sutra četvrtak. Iako je tebi već četvrtak. A četvrtkom u 10h mora biti objavljen. Realno, ne mora jer me niko ne tjera da bude tada osim same sebe, ali ako sam rekla svaki četvrtak u 10h, onda to znači svaki četvrtak u 10h.

Za zadaću iz njemačkog (C2 razina da ne bi bilo špakulacija, hešteg možemise) sam brat bratu imala 15 dana vremena. Fino polako. Malo po malo. I jesam. Fino brzo i sve odjednom noć prije. Jer imam vremena. Stignem. Sutra ću. Ma stignem i sutra ako počnem. Sutra sigurno. I dok to sutra ne bude dan ranije ništa od mene. A ja sam inače ful (ne preseravam se s tim ful, nego mi je to ostalo u upotrebi još od života u deželi jer ga Slovenci stalno koriste) organizirana. Ne znam na šta bi to ličilo da nisam.

Faks sam, začudo, završila samo s nekoliko tih u-zadnji-tren noći. Točno znam i za koje ispite sam učila ili pisala seminare duboko u noć pa onda i jutro prije roka. Za sve ostalo sam učila redovito. Ha ha. Nisam. Imala sam ja tih ideja da se u jednoj noći može svašta i puno naučiti pa sam negdje u tom procesu shvatila da ja ne mogu pa sam ili odmah samu sebe poslala na drugi rok ili išla na sreću. A moja sreća je ili da bude sve što ja ne znam ili da od toga što ne znam moram birati 50-50 što je značilo uvijek izabrati krivo. Da o više ponuđenih odgovora uopće ni ne govorimo.

Bila sam kampanjac. Ostala sam kampanjac. Znam da mogu ne bit’ kampanjac. Ali kad stignem. Imam vremena. Sutra ću. Baš sad veš treba oprati. Skuvati. Očistiti stan. Podrum. I komšijin isto. Ali mogu ne bit’ kampanjac. Kad hoću.

Mogla sam tako biti i potpuno druge struke. Htjela sam. Ali nije išlo. Od šestog razreda sam znala šta želim studirati. Nije bilo drugih opcija. Samo engleski. Čisti. Jednopredmetni. Malo sutra. Prvo nije moglo jednopredmetno. Od loše, gore i najgore opcije hrvatskog, njemačkog (tada još nismo bili u ljubavi) ili filozofije odabrala sam hrvatski. Engleski i hrvatski. Na prijemnom sam engleski prošla. Prošla sam i hrvatsku književnost, čak mi je bilo i lagano (hvala, profesorice), a za hrvatski se uopće nisam pripremala. Gramatika je bila isto lagana (hvala, profesorice), ali dio gramatike je bila i povijest gramatike koju ja nisam imala pojma jer se nisam pripremila.

Nisam prošla. Nisam upisala engleski. Šok. Suze. Hrana. Smatrala sam to velikim neuspjehom. Međutim, problem je bio druge prirode. Na pitanje da li želim biti profesor engleskog ili prevoditelj nisam imala odgovor. Tj. jesam. Niti jedno niti drugo. Pa šta ćeš onda, Sonja, raditi s tim engleskim? Pa eto ništa. Tako da ga studiram. Nije mi to niko mogao objasniti s 19.

Ne mogu reći da mi novinarstvo nikad nije palo na pamet jer u jednom trenutku je, ali engleski. Od šestog razreda. Klišejski je. Znam. Ali već na prvoj godini sam se pronašla i nikad poslije mi više nije bilo žao što nisam mogla upisati šta sam prvotno htjela. Mada sam nastavila jesti kao da mi je i dalje žao.

Otkrila sam još jednu fascinantnu stvari. Strani jezici su moja velika ljubav i, zamisli, mogu se učiti i bez da ih studiraš. I to je ono što sam ja u stvari cijelo vrijeme htjela. Niti jedan, od tri koja znam, ne znam na način na koje ih znaju ljudi koji su to studirali, ali ih znam na način na koji sam ja htjela. Na razini na kojoj sam htjela. I nastavljam ih učiti i dalje. Sve pare koje sačuvam dajem ili za to ili za putovanja.

Nisam sigurna kako stojim s teorijom da se sve u životu događanja s razlogom. Ne slažem se baš u potpunosti s tim. Ali. Dvije-tri situacije u mom životu su se dogodile s debelim razlozima. Razlozima koje sam brzo uvidjela. Neupisivanje tada željenog faksa je jedan od njih. To nije bilo za mene. Mislim. Ajd zamisli. Samo zamisli. Tu jadnu djecu ili odrasle koje bi ja podučavala. Vršim teror i po svim firmama u kojima sam radila, a šta bih tek da sam profesorica!

Nekad nije kraj svijeta iako se tako čini. Nekad ima taj neki razlog. I zbog njega ne može. Ne ide. I onda razumiješ razlog i misliš si dobro da se i nije dogodilo. Kažem. Nekad. A nekad je samo karma kučka i život nepravedan.

Srijeda je. 23:47h. Znam. Predugo mi je trebalo da ovo napišem. Ali. Trebalo je oprati suđe, pospremiti sve po stanu, skinuti jedan i staviti drugi lak, hendlati dopisivanje s tri različite osobe, buljiti u prazno. Ali gotova sam. U zadnji tren. Sljedeći tjedan ću bolje. Neću.