Oznake

, ,

Imam tu jednu prijateljicu. Frendicu, rekla buš ona ili biš ili kako god to ono Istrijani simpatično kažu. Vrlo smo slične. Osim kad nismo, a to je kad nas vidiš. Ona je niska i sitna, ja ništa od navedenog. Osim ako si dva metra i 120 kila onda sam tebi i ja niska i sitna. Karakterno smo slične i imamo jako slična razmišljanja. Slično volimo pojest’ i popit’. Neslično je to da je ona i dalje, od sve te hrane, sitna.

Dopisujemo se skoro svaki dan jer ne živimo u istim gradovima. I tako već neke tri i pol godine. I još mi nije počela ignorirati poruke što je u današnje svijetu jedna divna karakteristika. Družimo se i u živo kad je to god moguće. I tako tipkamo mi o svemu onome što obično tipkaju dvije neromantične, neženstvene, nenjonjave, gurmanske obožavateljice putovanja, stranih jezika i učenja i dođemo do zaključka da mi se u zadnje vrijeme događaju stvari za koje sam rekla da se meni neće nikad događati. A i kod nje je slično.

Ona se uskoro seli. Zbog dečka. A rekla je da nikad neće. On možda je glavni razlog zašto se seli, ali ne pomaže ni činjenica da u Hrvatskoj ona pronalazi sve same poslove na kojima lud jebe zbunjenog, a normalnih nigdje. Čak po strani to što se seli u pripizdinu, mogla je biti i gora, ali seli se u zemlju u kojoj je zima. A ona zimu voli k’o što Ivica svojim radnicima voli davati normalne plaće i normalne uvjete rada. Ali seli se. Iako je nekad rekla da zbog dečka tako šta ne bi radila. I eno je. Radi. Jer su se neke stvari promijenile. Jer su se situacije promijenile. Jer se ona promijenila.

Svašta sam mlađa i glupa ja, a sva pametna govorila da nikad neću. I sve si više skačem u usta.

Ja trčat’ nikad neću jer je to pod a, dosadno, pod be, ispadaju mi slušalice iz ušiju, pod ce, ne znam pravilo disati, pod de, zadišem se za 11,5 sekundi, pod e, naporno je, pod ef, teško mi je. Nikad. Eno trči. Na ovim temperaturama.

Neću ja nikad jesti pekmez jer to nije fino. Eno otvorene četiri tegle različitog pekmeza u frižideru. Jede. Fino joj je.

Neću ja nikad studirati u Osijeku! Ni pod razno! Samo u Novom Sadu. Završila faks u Osijeku.

Kakvi ostat’ u Belom Manastiru. Ni Osijeku. Ni Hrvatskoj. Ostala u Osijeku. Samovoljno. Kad sam prije desetak mjeseci dobila priliku otići van, odbila sam. Tu mi je bilo najteže priznati da sam si skočila u usta. Jer sam tu najviše i najglasnije vikala da neću nikad.

S nekim ljudima više nikad. A i dalje s njima.

Nikad ja ni zbog kojeg dečka ništa neću. Mo’š to okačit’ mačku o rep.

Od danas se više nikad neću živcirati. Ne znam zašto ovo uopće pokušavam.

Tih mojih nikad više je hrpa. Naježim se kad mi neko kaže Nikad ne reci nikad i slične doskočice. Ali sam toliko puta to rekla, a toliko puta upravo to napravila da me sramota pred samom sobom. I sad se zagrizem za jezik prije nego što kaže da ja nešto nikad ne bi i nikad neću. Jer postoji velika šansa da jednom hoću.

Stvarno ne možeš to sa sigurnošću reći. Nikad. Jer se nekad svašta nešto promijeni i izdogađa i dogodi ti se baš to što si rekao da nikad neće. Odrasteš. I sam se promijeniš. I tvoji vidici. Skočiš sam sebi u usta. I nastaviš dalje. Šta ćeš drugo.

Moja djeca nikad neće biti k’o ova djeca koju srećem. Nikad ja više na skije neću stati. Nikad ja neću putovati s backpackom na leđima, spontano, opušteno i neorganizirano tražeći smještaj along the way. To sve nikad neću. Jedva čekam da se uvjerim u suprotno.

Ali ako ikad počnem jesti kelj, onda Houstone, imamo problem. Jer to definitivno nikad neću jesti. Valjda. Nadam se.