Oznake

, , ,

Znam da će ovo sad biti šok, nevjerica i frapantna informacija za sve one koji me znaju tek zadnjih godinu, godinu i pol, možda dvije. Koji znaju ovu rospijastu, buntovničku, vikajuću, psujuću svađalicu. Mene sa stavom. Nisam takva bila. Bila sam, kak bi rekli, manja od makovog zrna. Mirnija. Tiša. Povučenija. Di si me ostavio tamo si me mogao i naći. Danas me nećeš naći tamo di me ostaviš. Osim ako me ostaviš pored frižidera ili u špajzu, tamo ćeš me onda opet i pronaći.

Prijateljica je za vikend pričala mojima kako se ona baš ne zna postaviti ni na poslu, ni kod nekih prijatelja, ni s budućom svekrvom. Nismo svi ko Sonja – rečene ona uz smiješak. Mojoj gospođi je, naravno, prvo izletilo da jadna moja svekrva sa mnom. Ja sam san svake svekrve. Kuvam, čistim, spremam, perem, a sve će joj to i sin raditi. I peglat’. Jer to ja ne radim. Ali da. Prijateljice se ne zna postaviti pa ju malo gazuckaju, malo kvocaju u mozak. Pa ih malo pusti, pa se onda malo stidljivo postavi. I onda bude okej. Preživi. I vidi da se može.

Ne znam u kojem se točno trenutku pretvoriš u postavljenu osobu, ali znam što do toga dovede. Par godina gazuckanja i kvocanja u mozak. Pa šutiš. I onda dođe trenutak kad više ne možeš jer ti prekipi. I imaš dvije opcije: ili ćeš pustiti da te pregaze ili ćeš se postaviti. Nebitno kome. Prijateljima, rodbini, kolegama na poslu. Ja sam izabrala drugu opciju, iako mi je tata znao reći da šutim i šta se bunim. Njegovo je pravo da kaže i savjetuje, moje da ne poslušam. I krenula sam se postavljati. Redom. Kako kome po zaslugama. Nekima na fin način. Nekima bezobrazno. I obećala sebi da me gazuckat’ više niko nikad neće. Ni pod kojim uvjetima. Ni pod koju cijenu.

U međuvremenu sam se krenula žaliti i kad nisam nekom uslugom zadovoljna. Ja koja sam mamu vukla za rukav da šuti kad je to radila jer me bilo sramota. Ubrzo je ona progovorila iz mojih usta. Prošle godine sam se žalila u čak dva hotela. U jednom jer je svaki dan od 15h pa do tamo negdje 21h bila stravična buka jer su na katu iznad nas postavljali klime. Onako ko da te neko pila u mozak. Takva buka. Lijepo u fino pitala zašto nisu rekli da će to raditi kad smo hotel bukirali ili zašto nas na to nisu upozorili na dolasku. Uvijek prvo u fino jer su velike šanse da se u fino može. Ali ne ovdje. Ovdje nije išlo u fino jer je žena na recepciji rekla da oni to sad rade jer nemaju gostiju. Ček. Molim?! Šta sam ja ako nisam gost?! Niti žao nam je, zaboravili smo vam reći. Pa malo bezobrazno uzvratiš natrag. Pa dobiješ popust na smještaj.

U drugom sam se žalila jer smo u sobi imali guštera koji se zavukao u lamperiju što meni baš i nije bila zanimljiva situacija. Kad sam rekla prijateljici da idemo na recepciju, pitala me šta ćemo tamo. Tražit’ novu sobu. I tako pored nje pet godina starije od mene, emancipirane financijske stručnjakinje, objasnila sam recepcionerki koja je situacija i da nam je malo nezgodno jer ne znamo jel’ sad on izašao, jel’ ima prijatelje, hoće hodat’ po stvarima dok spavamo i druga gušterska posla. Objasnila. U fino. Žena ni trepnula. Ispričala se. Našla nam novu sobu.

To su samo dva primjera. Počela sam to raditi i na raznoraznim šalterima. Ali da li sam skroz?! Ni blizu. U poslovnom segmentu jesam i tu neću popustiti, ali u svim ostalim i ja najčešće pustim. Jer da ne pustim ne bi tri i pol sata jednoguzo sjedila u busu pored žene koja je smatrala da su oba sjedala njena, ne bi prešutila konobaru kojem se ne da raditi i koji mi je, petkom u pola 9 navečer, dao opciju između krilaca i krilaca jer navodno ničeg drugog nema, ne bi prešutila drugom konobaru koji mi je na Martinje rekao da može kuhano vino pa se vratio nakon 20 minuta i rekao da ipak ne može. To su samo neke od situacija kad sam šutila, pokočena izašla iz busa, jela krilca koja su bila fina i koja ja volim, ali sam se predoredila da jedem neš’ drugo te prvi put u povijesti jedne pivnice naručila čaj jer me zbunio što nakon 20 minuta sad odjedno kuhano vino ne može. Pustila. Prešutila. Nije mi se dalo. Jer mi nije bilo toliko važno. Bile su mi sitnice. Al’ sljedeći put krilca ne jedem.

U redu je postavit’ se. Reći dosta. Ne može. Neću. Nije lagano. Znam. Neko si taj luksuz u nekim situacijama ne može ni dozvoliti. Isto je tako u redu pobuniti se. Požaliti se. Prvo uvijek na lijep i fin način. Nekad neće ići. A onda je dozvoljeno biti i malo bezobrazan. Jer se onda ljudi, koji su bezobrazni prema tebi, na tvoj bezobrazluk malo štrecnu. Nekad postanu još gori. Tad se najčešće ne vrijedi raspravljati. Jer s budalama ne možeš. A nekad moraš sam sebi zagrist’ jezik. Jer ne bude ni mjesto ni vrijeme.

Imam strašno visok prag tolerancije. Podnosit ću pizdarije. Prešuti ću. Pustit ću. Praštam ko tri svećenika, dva biskupa i jedan kardinal. Ali kad je dosta, onda je dosta. Mislim da to ne naučiš s godinama, nego sa situacijama u kojima si bio i s ljudima koji su ti prošli kroz život.

Uvijek sam bile više na baranjsku stranu familije. Karakterno, izgledom nisam nikad bila na te sitne i mršave jaodvojskeimam60kila ljude. Ali sam karakterno postala na dalmatinsku stranu. Počela sam i beštimati iako prije nisam nikad i, zamisli, to mojoj beštimajućoj Dalmatinski smeta. Postajem ista ko ona. Nisam sigurna dal’ mi se to sviđa.