Oznake

, , ,

Jučer smo na poslu imali, kako bi rekli onako čist’ hrvatskim riječnikom, Secret Santu. Iliti tajno božićno darivanje. Iliti tajnog Deda Mraza. Ne mogu reć’ Djed Božićnjaka jer ne mogu. I tako je 25 odraslih osoba na trenutak potpuno pošašavilo. Zamotavalo, odmotavalo, razgledalo tko je šta dobio i kalkuliralo tko mora da je njihov Secret Santa. Jer bi htjeli znati. I tko je njima kupio i tko je drugima kupio. Ali onda ipak ne bi. Jer nekako je u tome i čar.

Moj tajni Deda Mraz nije mogao ostati tajni jer sam ja u prošlom životu bila agent CIA-e, FBI-a, Domovinske sigurnosti ili neke takve slične tajne situacije. Naravno da me zanimalo, ali ispočetka nisam znala. Onda samo počela pretpostavljati i nekako, kad sam dobila poklon, pogodila sam ko je. A i moj Secret Santa ne zna baš lagat’. I bez obzira na to, bilo mi je sve to fora jer sam dobila lijep poklon od osobe koja me ne poznaje baš nešto naročito.

A meni je u stvari i lako kupovati poklone. Ili nešto za jelo ili knjige. Mada knjige mogu biti problem jer sam ih puno pročitala i puno ih imam pa treba pogoditi nešto što nije ni jedno od tog dvoga. Osim toga volim sve i svašta i radim u životu sve i svašta pa mi se tako može svašta i kupiti. Lagano. Teško me iznenaditi. Jako teško. Mada to što nisam iznenađena ne znači da mi se neki poklon ne sviđa. Znači da sam samo jednostavno pretpostavila šta bi mi neko mogao kupiti. I zato mi ni rođena mama ne voli kupovat’ poklone.

Navikla je da uvijek pogodim šta je i pomirila se s tim. I onda jedan Uskrs genijalna ideja. Nešto što će me jako razveseliti. Što zna da će mi se svidjeti. Ona smislila (tata se vjerojatno morao složit’ ili se morao složit’). Nešto što mi neće pasti na pamet da bi mogla dobiti. Uzimam ja to nešto zapakirano u ruke i znam. Prvo mi to padne na pamet. Ne znam zašto. Jer nije nešto što sam cvilila i molila da mi se kupi. Nije nešto što sam stalno spominjala da mi je super. Iako mi je super. I blabnem. Kindle. Od tad dobivam samo tostere, miksere, posteljinu, pidžame i druge upotrebne stvari jer ovo s iznenađenjima ne funkcionira.

I ti neiznenađujući pokloni u mom neiznenađujuće isplaniranom životu čak i funkcioniraju. Ja znam i di sam i šta radim i sutra i preksutra i tamo sljedeći utorak. Ali. Ja imam prijateljicu koju kad u ponedjeljak pitaš hoćemo u subotu ići van ti odgovori da ona može tek tamo onu četvrtu subotu od ove subote, a ti ne znaš ni koji je danas datum, a kamoli ta četvrta subota. Tako da sam ja super.

Znatiželja i planiranje su u redu, ali nekad znaju biti nezgodni. Jer ponekad je i dobro i ljepše ne znati. Niti ko ti je Secret Santa, niti šta radiš u utorak u 17h. Jer ima to tu svoju neku čar. Ima prostora za neke iznenađujuće lijepe stvari koje nisi mogao uplanirati, a sam im ne daš da se dogode jer to ne stoji u planu. Dva puta. Dva puta sam u životu bila spontana. U 27 godina. I oba puta sam se provela neizmjerno dobro.

Novogodišnje odluke ne donosim. Kod mene to ne funkcionira. Ili hoću ili neću. Nebitno koji je dan, datum, mjesec, godina, godišnje doba, položaj planeta. Ako hoću, počet’ ću nebitno kad, ako neću, neću počet’ nikad. Ali voljela bi od sad na dalje biti spontanija. Na ajmo, odmah odgovarat’ s ajmo iako to nije bilo u planu. Mada. Popravila sam se. Prije su mi morali dan-dva ranije najavit’ to ajmo, sad je u redu i sat-dva ranije. Još uvijek ne toleriram ajmo sad. Sad za sad još ne može. Ali polako.

Sretan nam Božić. Da ga svako provede onako kako si najviše želi. Činjenica je da ćemo puno jest’. Ali za sve one koji donose novogodišnje odluke jedna sretna situacija. Osim što je 1.1., još je i ponedjeljak. Ako to nije pravo vrijeme za krenut’ vježbat’, onda ne znam koje je. A do tad se smije jest’ šta god hoćeš.