Veza na daljinu

Znaš ono kad si na godišnjem i probudiš se deset do šest ujutro sam od sebe sav odmoran i naspavan?! Jasno. Ne znaš. Ko bi normalan. Ali mi nenormalni bi. Deset do šest. Ujutro. Naspavana. Odmorna. Na godišnjem. Jer inače postoji opcija dizanja u deset do šest kad se jako, ali ono baš jako mora, ali niti bude naspavana niti bude odmorna. Možda je ključ u tom godišnjem, ali ja mislim da je to sve do zraka. Tog deželskog.

Četiri godine sam čekala da bude dovoljno toplo, pa onda dovoljno hladno, da bude onako temperaturijski optimalno, pa mi Merkelica zbog izbjeglica ukinula međunarodne linije, pa sam čekala tko će ići sa mnom, pa sam čekala ovaj godišnji, pa onaj godišnji, pa ova destinacija preča, pa ona destinacija preča. I onda su već prošle četiri godine. Onda se dogodio januar ove godine i skupilo se sve što se moglo skupiti. Godišnji je bio neophodno potreban, a u obzir je dolazila samo jedna destinacija. I samo jedan saputnik. Ja. Sama sa sobom.

Berlin je najljepši grad u kojem sam bila, Amsterdam je predivan, Leiden i Frankfurt su fora, Prag je divan, München zgodan, Barcelona lijepa i tako dalje. Ali ni jedan nije kao ona. I ni jedan nikada neće biti. Vjerojatno zato što to nije samo destinacija. Nije vjerojatno, nego sigurno. Ona je druga kuća. Drugi dom. Ona ima ono nešto riječima neopisivo. Ona ima dušu. Ona je moj najdraži grad. Moj mir. Moja opuštenost. Ona je Ljubljana. Moja Ljubljana.

Znam. Vani je hladno. Pada snijeg ko lud. Pa onda kiša. Pa bljuzga. Piri vjetar. Nije nikud za ići osim od kauča do frižidera. Ali znaš šta?! Ja sam prošle godine išla u Beograd na četiri dana u šestom mjesecu kad spajamo ono nešto, a ne znamo šta slavimo. Vani je bilo strašno, ali strašno vruće. Isto nisu baš uvjeti za šetati po gradu. Pa sam ja obišla sve. Obukla se laganije, stavila sunčike, vodu u torbu, hvatala ladovinu po ulici i uživala. Prilagodila se tadašnjim vremenskim uvjetima.

Tako sam se prilagodila i sadašnjim. Puna zimska oprema. A dočekalo me sunce. A to se u Ljubljani posebno cijeni. Ali ja ju poznajem. Jer me takva dočekala i prije četiri godine. I baš onaj dan kad sam se probudila onako sama od sebe, naspavana i odmorna u deset do šest vani je već sve bilo prekriveno i padao je krupan snijeg. I nije mi smeta. Dapače. Bilo je divno. Astronautski sam navukla svu opremu na sebe i izašla van i zaputila se samo na jedno mjesto na koje se možeš zaputiti po takvom vremenu u Ljubljani. Park Tivoli. Ja sama sa sobom i Đoletom i ekipom iz ušiju sam tako šetala više od sat vremena. Nije mi bilo ni hladno, niti mi je smetao snijeg koji je cijelo vreme padao. Ništa mi nije smetalo.
IMG_8198
IMG_8217

Sunčano vrijeme sam iskoristila za gubljenje po centru. Ali i za sladoled u meni novoj slastičarnici. Jer Slovenija je to. Nije čudno hodati ulicom i jesti sladoled u februaru. Bilo je i druženja s dragim ljudima koje sam tamo upoznala. Popela sam se i na Ljubljanski grad. Četvrti put u životu. Posjetila sam i mjesto gdje sam stanovala. U još jednoj meni novoj slastičarnici jela kolače. Odmorila sam se ko ne pamtim kad.
IMG_8164
IMG_8172
IMG_8178

Ja ne mogu o Ljubljani u statistika i popisima. Svašta se ima za vidjeti, obići, pojesti i popiti. Ono što ja osjećam prema ovom gradu, taj neki feeling se teško opisuje riječima i slikama. A nisam jedina. Znam puno takvih ljudi koji će za Ljubljanu reći istu stvar. Da ima ono nešto. Da ima dušu. I stvarno ima. U bilo koje godišnje doba i u bilo kojim vremenskim uvjetima.
IMG_8192
IMG_8158

Kako sam prije četiri godine završila u Ljubljani je dugačka i dosadna priča. Najkraće moguće je da sam bila tamo na Erasmus stručnoj praksi. Nisam tamo htjela ići, ali sam tamo završila. I dobro da jesam. Jer Ljubljana me naučila važnu životnu lekciju. To što nekad misliš, u biti možda bolje rečeno tvrdoglavo tvrdiš, da nešto ne želiš u životu, jer si nisi to tako zamislio, ne znači da to nije baš i upravo ono što ti treba. Doselila sam se u Ljubljanu u suzama jer sam zamišljala da ću završiti u Londonu, a ne u susjednoj državi i gradu koji sam jednom prilikom prije toga posjetila i nije me pretjerano oduševio. Odselila sam se iz Ljubljane u suzama. Jer nisam htjela ići kući. Jer je Ljubljana ispala baš ono što mi je trebalo. Iako sam bila uvjerena da nije.

Jedini je to grad u koji bi se, da nađem posao, sutra preselila bez ikakvih lista plus i minus, za i protiv. Bez analiziranja i razmišljanja. Ma šta sutra! Odmah bi se preselila. Jer je dovoljno velik da imaš sve što trebaš, a dovoljno mali da nemaš puno praznog hoda između točaka koje trebaš. Dovoljno urban, a opet nekako tradicionalan. Dovoljno ušminkan, a opet dovoljno realan. Dovoljno užurban, a opet nekako smiren.

Ljubljana je jedostavno dovoljna. Za sve. Nisam znala zašto sam tamo završila, ali sam brzo saznala. Ne znam ko je. Bog, sudbina, Svemir, karma. Ali ko god da je, hvala mu. Ili njoj.

Naučila me Ljubljana još jednu stvar. Nekad stvari nisu onakve loše kako se na prvu čine. Samo im treba dati šansu.

I ako neko zna kako da se i inače dižem u deset do šest odmorna i naspavana molila bi. Ovaj naš zrak nije dobar za to.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: