Javljanje iz staklenog zvona

Svima koji slave sretna sezona alergija, proljetnog umora, niskih tlakova, niskog željeza, niskog šećera, padavica, oteklih zglobova i ostalih situacija u proljeće od kojih ne boluje ni tvoja ni moja 85-godišnja baka. Ne dišem ništa, stalno spavam, tlaka, željeza i šećera nemam. Nedavno sam i šećer šmrkala koliko mi nije bilo dobro. Što možda samo po sebi nije problem, ali je problem kad se to odvija u dva ujutro, vani, u kafiću. Ali osim toga lijepo je ovo proljeće. Meni je ono inače najdraže od svih.

Jer je sve nekako taman. Taman toplo. Taman sunca. Taman kiše. Taman odjeće. Taman za bilo kakvu rekreaciju. Taman cvjetanja svega i svačega. Osim ako si na to sve i svašta alergičan. Onda ti nije taman. Onda ti je preko glave. Meni ne smeta sve, ali svašta mi smeta. I tako već 22 godine. Više je bilo nedisanja nego disanja. Ali nije strašno. Jer sam se navikla. Jer je prije 22 godine doktor, koji mi je dijagnosticirao alergiju na grinje, kućnu prašinu, perje i sl., dao mami i tati najbolji savjet ikad: Nemojte ju stavljati pod stakleno zvone. To nije značilo da mi gurnu glavu u prašinu, ali je značilo da neću biti pošteđena pomalog čišćenja. I zato danas svoj (mamin) stan mogu cijeli očistiti i oprati bez da i jednom kihnem i da mi se začepi nos. Jer me se nije držalo pod staklenim zvonom.

E sad tu ima problem. Jer mi je nedavno neko indirektno i elegantno nabio na nos da me se ipak držalo pod tim staklenim zvonom. Ja stvarno, ali stvarno najčešće jesam na strani muškaraca jer su jednostavniji i manje ili gotovo nimalo kučkasti kao žene. Ali se s vremena na vrijeme pojavi jedan pametnjaković koji usere za sve ove ostale, normalne. Ukazano mi je na to da sam preosjetljiva (jer sam žena) i da tražim pažnju (jer sam žena). Ajd šta?! Koji klinac?! WTF?! Jel to neka skrivena kamera?!

Kad imaš vako ko ja dalmatinske krvi u sebi i kad ta krv uzavrije, na navedeni proser od izjave, na prvu bi, iskočio iz kože, progovorio sve skupa na usta, lakat i guzicu i izudarao nekog ekspres loncem po glavi. Ali kad si i vako ko ja na teži način naučio, izabereš da ne kažeš ništa. Jer s nedokaznim ljudima se ne može i ne treba raspravljati. Jer su oni baš to – nedokazni. Možeš se postavit na trepavice, dubit na glavi, raspravljat, objašnjavat i branit koliko želiš, ali njima nećeš ništa utuviti u glavu. Koliko god da to želiš. Koliko god polako da im objašnjavaš. Koliko god precizno da im nacrtaš. NE VRIJE DI. Jer oni ne žele shvatiti. Točka. I što prije to naučiš, bit će ti lakše.

Zašto sam preosjetljiva i tražim pažnju jer sam žena, pitaš se?! Zato što sam se pobunila. Postavila se. Rekla ne može i neće ići. A-a. Probala sam u fino. Nije išlo. Možemo i drugačije. Jer ne bunim se zato što mi je dosadno u životu. Bunim se zato što se imam zbog čega buniti. Imam pozadinu. Imam temelj. A još sam i u pravu. I u tome je problem. Njegov, ne moj. Jer treba se s takom ženom znat raspravljat. Jer mozak u glavi i britak jezik nisu baš dobra kombinacija. Za njega. Ne za mene.

Uopće tu neću ulaziti u proser od izjave jer je to amaterska izjava. Niski udarac. Jer nemaš argumenata i izvačiš najveću moguću glupost. Izjavu koja nema veze sa zdravim razumom. Izjavu zbog koje neću ulazit u disrispket koji mi žene trpimo od takvih sličnih pametnjakovića. Jer nije fer prema onima koji su dragi, koji brinu, koji ti skuhaju kavu, koji ne puste da te vrata opauče. Prema onima koji imaju rispekta. Jer kad se tako ponašaš nisi njonjo kao šta većina ovih kvazi frajera misli, nego si čovjek.

Raspravljanje s nedokaznim ljudima je borba s vjetrenjačama. Nikad nećeš pobijediti. A potrošit ćeš se. Izgubit energije. Pustit ih da trkelju svoje. Pustit ih nek misle da su pobijedili. I napravit po svom. Jer i najbritkiji jezici moraju znati kad je vrijeme da šute. A to je upravo u ovakvim situacijama.

Davno me prestalo biti briga šta drugi ljudi misle o meni. Ne računajući tu, naravno, meni drage ljude. Ali s vremena na vrijeme te neko izbaci iz takta. Jer taj neko, kako bi moj dragi prijatelj rekao, sere jede govna. I branio bi se, i raspravljao bi se, i tuko bi ga ekspres loncem. Al nemoj.

Jer i meni se sad na stotinku sekunde uvuklo u glavu. I prošlo mi je kroz glavu jel ja to stvarno tražim pažnju zato što se zauzimam za sebe?! I onda je došla ključna poruka. Budi ko V. V boli k****. I da ti pravo kažem oću!

2 responses

  1. Nadam se da se nećeš ljutiš, ako, za potrebe mog piskaranja, upotrijebim jedan pasus tvojih razmišljanja o riječi “Taman”, ( Prva tri retka u drugom pasusu!).
    Naravno, izvor ( ti) će biti naveden i u navodnicima….

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: