Oznake

,

Nisam dugo pisala. Znam. Al. Vruće je. I vrti se vrtoglavica. I neželjezari željezo. I tlaka nema. I prijateljica mi je imala djevojačku. I jesam spomenula da je vruće?! I onda sam jedan dan išla na sladoled jer je to aktivnost koja se može raditi po vrućini i rekla sama sebi da kad dođem kući idem pisati jer je ideja u glavi. I onda mi je druga prijateljica udarila glavom o zid. Betonski. Doslovno. Više odbila glavom od zid nego udarila.

Žena se zabila biciklom u zid. Odbila glavom. Filmski moment. Pukla joj arkada. Bačene bicikle. Bačene torbe. Bačene sunčane naočale. Krvi po mojoj bijeloj majici, a ne po njenoj bijeloj majici jer zašto ne. Kiša. Vikanje šifre za bicikl preko cijelog parkinga jer kad udariš glavom o zid bitnije ti je da ti je bicikl zbrinut, nego to što imaš ranu iz koje ti se vidi mozak i šiklja krv. Došla sam kući. I pod tim stresom ja nisam mogla pisati.

I onda mi je još ona koja je imala djevojačku imala i vjenčanje. Gotovo je. Udali smo je. Prva od nas. Bila sam na vjenčanju lijepa ko slika. Da se ne lažemo. Nisam još sigurna jesam li došla na ti s bojom haljine koju sam kao djeveruša bila obavezna nositi, ali kroj je bio točno onakav kakav sam htjela. Prvi put sam u životu nešto dala šivati. Krojačica je bila oduševljena. I bojom koju ja nisam izabrala i krojem koji sam ja izabrala. Kaže u moru svih na istu foru crvenih ili crnih dugih maturalnih haljina bilo joj je osvježenje šivati nešto drugačije.

Nije to dobro. I ništa mi se ne sviđa. Ne nužno duge crvene ili crne haljine. Može to bit jako lijepo. Onaj dio na istu foru mi se ni malo ne sviđa. Nije u haljinama problem. Problem je puno veći. Problem je u na istu foru ljudima. Da bi se svima svidjeli. Da bi se uklopili. Da ne bi odskakali. Da ih neko ne bi rugao. Lakše je tako, ali u konačnici puno teže. Jer nije dobro. Nije dobro za tebe.

Ako imaš 12 godina i ne ide ti se u diskoklubove, nemoj. Ako do osmog razreda nisi bio na ispumpavanju želudca, to je više nego u redu. Ako ne želiš povuć dim bilo čega, nemoj. Ako ne želiš pit, ko te tjera. Ako voliš učiti, uči. Ako voliš čitat, voli to i dalje. Ako voliš ić u kazalište, idi. Ako ne voliš noćne izlaske, ostani kod kuće. Ako želiš kosu ofarbat u zeleno, ofarbaj. Ako želiš obuć sokne na štikle, brate mili obuj, znamo svi da sve od nogu kreće. Imamo tu divnu mogućnost da budemo šta i kakvi želimo. I znam da nam nameću. Od svukuda. Iskače iz paštete. Mora ovo ovako, mora ono onako. Ne mora. I može se da ne mora. Ima ona jedna što se printa po majicama Jebeš selo, nisi se zbog sela rodio. I nisi.

Ovo je za sve one koji nisu na istu foru. Za one koji ne misle nešto zato što svi tako misle. Za one koji ne vole nešto zato što to svi vole. Za one koji ne rade nešto zato što to svi rade. Jer neće. Jer ne žele. Jer ne vole. Jer imaju svoj mozak. Jer ih boli briga. Takvih ljudi nam treba. Što više.  Svojih. Ljudi koji imaju hrabrosti biti svoji. Ljudi koji imaju muda. Baš takvih!

Imam ovaj svoj mobitel dvije i pol godine. I na zaključanom ekranu mi sve te dvije i pol godine piše BUDI DRUGAČIJI. I to mi još piše naopačke. Okrenuta slova naglavačke. Ko i ja. A nedavno mi je neko rekao, po ne znam kojih put u ovih 28 godina, čudna si. Neka sam! Pa je nadodao u pozitivnom smislu. I to je to. Jer Igor Kolarov u knjizi Kuća hiljadu maski je najbolje objasnio:

Zaboga, Efi, zašto ne možeš da budeš kao ostale devojčice? – pita tetka
Zato što je svet pun ostalih devojčica.

Nemoj bit ko ostale devojčice. Nemoj bit ko ostali dečaci. Nemoj bit na istu foru. Budi drugačiji. Budi svoj. I pazi kud voziš bicikl.