(Ne)Zgode jedne 28-godišnjakinje

Ja evo sad ne znam od kud bi krenula. Od početka je najbolje, jasno, ali više ne znam ni gdje je tu početak. Možda je početak to što sam ja grozna ćerka. Ja kupim kartu, rezerviram smještaj i nazovem mamu (jer tad se uvijek mama zove) da ju obavijestim da me tata i ona tad i tad voze na aerodrom i tad i tad dolaze po mene. I voze me. I dođu po mene. Do sad. Više neće.

Jer sad kad su me vozili tamo, naravno da je kiša padala putem jer zašto ne. Pred aerodrom nije više padala. Ne moš reć ni da je pljuštala. To su, kad spojiš naški (lije ko iz kabla) i engleski (it’s raining cats and dogs), lijevale mačke i psi iz kabla. I to iz jako puno kablova. Negdje vrlo rano izjutra po mađarskoj autocesti sam doručkovala integralnu žemičku s maslacem i kobasicom. Ta informacija će kasnije bit od velike važnosti. Uglavnom. Izbacili su me ispred terminala. Ovu metodu izbacivanja prakticiraju od 2012. Tad su me isto dovezli na aerodrom i odlučili bit malo sa mnom dok mi ne dođe vrijeme za polazak pa su cca sat vremena parkinga platili oko 60 kn. Otad me isključivo izbacuju. I po povratku ubacuju.

Prolazak kroz aerodromski security je nešto što ja vrlo ozbiljno shvaćam. Nikad ne nosim ono što se u ručnoj prtljazi ne smije nosit. Iz iste uredno izvadim ono što se mora izvadit za skeniranje. Uredno sa sebe poskidam sve ono što se mora poskidati. I sva sam ozbiljna i profesionalna jer je to ozbiljna i profesionalna procedura. Prije ovog puta sam baš nekome pričala kako me nikad nisu pretresali, temeljito ispipavali ili traži me da se izujem. Na nekim aerodromima su mi čak rekli da ne moram vaditi stvari koje se inače iz ručne prtljage moraju izvaditi kako bi se posebno skenirale. Zato su me sad istresli iz gaća. Al nisu gaće bile zanimljive, nego grudnjak. Toliko ga/me ispipala da sam ju htjela pitat ako misli da nešto imam u grudnjaku zar ne bi sve to skupa trebalo izgledati malo veće nego ova moja sirotinja. Ispipala me onda svu koliko sam duga i široka pa smo došli do nogu. Sva sreća pa ima stolica jer se ja mogu izut stojećki, ali se ne mogu tako i obut. Razumijem skeniranje patika, nije mi baš jasno skeniraje stopala, ali Bože moj. Prošla sam.

Zbog pasa, mačaka i kablova aerodrom je bio zatvoren na sat vremena. Ništa nije slijetalo. Ništa nije uzlijetalo. Bus od terminala od aviona nije vozio. Nije bilo utovara kofera. Nama je let kasnio sat vremena. Dok smo čekali, ja sam sjela pored momka koji je izgledao ko švapski Turčin, ali eto nije. Latinoamerikanac je. I pričao je na telefon s curom. Ili dečkom. I imao je proljeve i izljeve nježnosti. Na moju i njegovu žalost ono što sam ja na prvu pomislila da je španjolski sabrda ispao je španjolski koji ja razumijem perfectamente. Tak da nemoj se prolijevat i izlijevat jer nikad ne znaš ko te razumije.

Krenuli smo. U avionu je pored mene, naravno, sjedio par. I oni su imali proljeve i izljeve. Ja sam gledala kroz prozor i pojačala muziku na najače. Ne bojim se aviona. Nemam strah od visine. Nemam panični strah da ćemo past. Ne bude mi muka. Jedino s čime imam problem su začepljene uši. Ovoga puta nisam imala čak ni to. I onda smo krenuli slijetati. Po očigledno jakom vjetru. Bilo mi je to najgore slijetanje do sada. Naglo se spuštao na svaku nižu razinu. Mala Švabica ispred mene je svaki put vikala uopa, a meni se svaki put dizao želudac. I tako nekoliko puta. Tu je sad bitna ona kobasica od doručka, ali ja sam Baranjka i protiv mojih religijskih uvjerenja je da kobasica može bit kriva za bilo šta. Ono što me spasilo da ne napravim šou i da kobasica ostane tamo di je i bila je, smijte se vi koliko hoćete, jogijsko disanje. Poslije mi je cijeli dan bilo muka, a meni kad je muka mogu samo jest slatko što, kad pogledaš, uopće nije loša situacija.

Za vrijeme boravka u Kölnu dogodila mi se samo jedna (ne)zgoda. U hotelu u kojem sam bila moja Visa nije prolazila. Iz hotela su rekli da je do banke. Iz banke su rekli da je do hotela. Nije do nikog, a ja i dalje nisam mogla platiti. Traži bankomat. Kako me krenulo tražila sam isključivo bankomat koji je u sklopu banke za slučaj da mi se još i kojim slučajem kartica zaglavi pa da se bar imam kome odmah požaliti. Provizija dizanja para 61 kn. Moglo je i gore.

Nažalost došlo je vrijeme za ić kuć. Ja isam htjela jer mi bilo baš lijepo. Pazi šta želiš jer bi ti se moglo ostvarit. Let odgođen za sat i pol. Dobro. Za to služe knjige. Ukrcali se mi. Let nam je odgođen zato što nema dovoljno osoblja. To je objašnjenje koje smo dobili. Pomislila sam da to ja na njemačkom nisam dobro razumijela. Došlo je isto obješnjenje i na engleskom. Ali koga briga. Bitno da mi krećemo. Nažalost, ovaj avion je preopterećen i neće moć uzletiti, ali ostanite sjediti na svojim mjestima. – znaš šta se dogodi kad to kažeš u avionu s 200 ljudi čiji let je odgođen za sat i pol zato što nema dovoljno osoblja?! Ljudi ne ostanu sjedit na svojim mjestima. I živčani su. I nervozni.

Vratili smo se do gatea gdje nam ništa nisu rekli osim da izađemo iz security zone i nađemo neki šalter. Već mi tu nije mirišalo dobro, ali sva sam u nekom pozitivnom tonu u zadnje vrijeme pa sam bila pozitivna. Nakon pola sata stajanja u redu pozitivno su nam rekli da je let otkazan. Za sutra ujutro u 10h. Bilo je 22h kad su nam to rekli. Rekli su nam da i ko nema gdje bit tu noć ostane u redu za vaučer za hotel i taksi. Ispred mene je bilo 30-ak ljudi. Čekala sam sat i pol da dođem na red. Od stajanja mi koljeno još uvijek natečeno. Pozitivna strana čekanja je što sam se napričala njemačkog ko nikad u životu.

Moja dva roditelja su u međuvremenu stigli u Budimpeštu. Da me pokupe. A ja dolazim sutradan. Dok sam ja čekala, oni su okolo tražili smještaj. Našli su. Jedva. Ja sam dobila vaučer za taksi do hotela. Za hotel. I taksi iz hotela do aerodroma. Meni se to nikad prije nije dogodilo. Ja sam Balkanac. Šta ja znam. Ja sam tamo tetu na šalteru pitala jel to sigurno ne moram ništa platit nego samo dam taj papir. Sigurno. Jer ja nisam imala gotovine. Jer sam krenula kuć i šta će mi. Bilo je pola 12 navečer kad sam dobila sve papire i zaputila se van aerodroma. Iza mene je ostalo još sigurno 100 ljudi. Pitaj Boga kad su oni jadni došli na red. I da li su uopće i dočekali.

Rekla mi teta na šalteru žuti taksi. Ja izašla van svi taksiji koje ja vidim su bež. To nije isto. Al u biti je. Taksist me isto morao uvjeravati da mi neće ništa naplatiti i da je taj papir koji sam dobila dovoljan. Napričali smo se. Odakle ja tu, o nogometu i Jugoslaviji. Naručila sam da i izjutra dođe po mene. Stigla sam u hotel u ponoć. Hotel u predivnom malom mjestu na Rajni koje bi više cijenila da nisam bila gladna, žedna i piškilo mi se. I tuširalo mi se. Hotel je isto bio predivan. Otuširala sam se tušem na tač. Kad sam skužila da je na tač.

Sutradan smo poletili. Moja dva roditelja su me ubacili u auto i nakon nekoliko sati došli smo kući. Meni se jako puno stvari u životu do sad dogodilo s razlogom. Taj razlog nije bila ljubav mog života koja je sjela pored mene u tom sutrašnjem odgođenom letu. Mislim da bi ovdje Gibonni dobro rekao. Ovo mi je definitvno škola. I drugi puta ću definitivno pametnije.

I pakirajte dodatne parove gaća, čarapa i majica za sve one svake slučajeve koji se kao nikad ne dogode. Otkazan let je svaki slučaj. I događa se.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: