Bijesna sam ko pas

Znam da čekaš već duže vrijeme, ali evo sad ću ti objasnit ono što ti dugujem objasnit. A kad ti objasnim, imat ćeš razumijevanja za to što toliko čekaš. Ili nećeš. Uglavnom. Zadnji dan boravka na moru digla sam se u šest. Jedva. Po našem vremenu je to pet. Još gore. Ali zacrtala sam si da idem u jutarnju šetnju obalom. Šetnicom koja je dugačka oko dva kilometra. Od Olympic Beacha do Paralije. Može se šetat, trčat, vozit bicikl, rolat, neki i nordijski hodaju. Iako je bilo rano nisam bila sama. Uživala sam u friškom zraku, izlasku sunca i muzici iz mog old school mp3-a. Dok me nije uzrizao pas. Lutalica. Za unutrašnju stranu lijevog koljena.

1
2
A šta radiš kad te ugrize pas lutalica? Nastaviš dalje hodat jer eto. Zašto ne. Mislila sam da me samo natukao. Nije mi ništa. Al znaš onaj jedan mali vrag sumnje koji ti ne da mira. E taj je meni govorio da lažem samu sebe. I da mi je nešta. Pa sam na prvoj klupi svorala tajice i vidjela da je je natukao. Donjim zubima. Gornjim mi je probio kožu. Mislim gledo si dovoljno Uvoda u anatomiju da znaš šta trebaš radit. Korak 1. Rana pod prvi tuš. Korak 2. Rana u more. Korak 3. Kod doktora. Bilo kojeg od onih što ih u Olympic Beachu vidiš na svakom ćošću i pitaš se šta će toliko doktora. Eto recimo kad te ugrize pas, jedan ti dobro dođe.

Pas je ležao uz šetnicu kad sam ja išla prema Paraliji i prošla sam pored njega. Nije se dogodilo ništa. Kad sam se vraćala dogodilo se skoro isto. Osim što se sad još dogodilo i to da me ugrizao. Nisam ga dirala, nisam ga išla mazit, nisam ga nedajbože šutala i tukla. Samo sam prolazila. Nije mogao ni osjetit moj strah jer se pasa ne bojim. Da li sam ga trgla iz sna pa je on reagirao tako kako je reagirao pitajboga. Ugrizao me i otišao prema Paraliji. Ja sam nastavila hodat, poduzela gornja tri koraka i nastavila hodat još kilometar i pol do doktora jer šta ću drugo. Ne vrijedi da ikog zovem jer ću brže ja doći pješke. Kuriozan podatak je da ja u cijelom tom preocesu ugriza, tuširanja, kupanja u moru i hodanja nazad nisam skidala mp3 s ušiju. Jer pozadinska muzika ti baš dobro dođe kad te ujede pas i ima krvi. Pogotovo Sergej Ćetković.

Došla sam kod doktora. S potpuno mokrim patikama koje su, jer to nije dovoljno, bile i pune puncate pijeska. Valovi su bili preveliki da bi se samo rukom zagrabilo vode i polilo po rani. Ja se nisam sjetila izut jer pas, krv i Sergej Ćetković. Doktor je Grk koji priča srpski. Dao mi je u ruke crijevo spojeno na vanjsku pipu, sapun i 10 minuta da ribam tu ranu što sam ja i napravila, dezinficirao i zavio. Morala sam u susjednu Paraliju u apoteku jer je Olympic Beach premali i ne daju mu da ima apoteku. Tek sam onda tu nazvala cimere da mi ne bi još palo napamet ići pješke opet tamo. Cjepivo protiv tetanusa je koštalo 10 eura. Vratila sam se kod doktora da me cijepi. Napisao mi je nalaz i račun. Njegova usluga je koštala 20 eura. Cijeli proces je išao preko europske zdravstvene iskaznice. Sad kad sam se vratila podnijela sam zahtjev u HZZO da mi, budući da se radilo o hitnom slučaju, refundiraju i uslugu doktora i cjepivo. I zato, ako ste iz država članica EU, napravite tu europsku zdravstvenu iskaznicu. Jer nikad ne znaš kad će ti na putovanju trebat. Ja sam eto isto mislila da ju nikad neću koristit.

Doktor je rekao da sam sad okej i da samo sutradan dođem na previjanje. Bolilo me, ali izdržljivo. Nisam smjela u more po predvečer, a i bilo je hladno pa mi se baš nije ni išlo, što znači da nisu išli ni cimeri. Spontano se odlučujemo za izlet na koji inače ne bismo ni išli. Hvala ti, ćuko (iako je više bio pas nego ćuko) jer inače ne bi išla na Olimp. Predivan je. Ne znam točno na koliko metara smo bili. Ali na tim metrima nema ni 3G i 4G ni nikakve mreže. A to je onda puno metara. Puno šuma. Svjež i čist zrak. Gore je bilo 18 stupnjeva. Cesta do gore je baš da ti ne bude svejedno. Ali pogled je predivan. Stajali smo malo-malo slikat. Na jednom mjestu nam se vrlo sporo u autu približavala policija. Malo me presjeklo. Jer nakon psa ti samo treba policija. Vidjeli su nas da stojimo pa su usporili da samo provjere jel sve u redu s nama i autom. Hvala, grčka policijo.

3
4
Nakon toga spuštemo se u podnožje Olimpa u malo mjesto imenom Litochoro. Imam samo jednu riječ za njega: šarmantno. Popili smo kavu podno Olimpa, malo prošetali, jeli, naravno, i nastavili do Leptokarije koja je tipično turističko naselje. Tamo se meni ne sviđa plaža jer je preuskla i svi su svima na glavi. Al ima fini sladoled.

5
6
7
Došli smo predvečer u apartman. Opušteno da se spakujemo za sutrašnji put do Skopja. U kojem trebamo provest dva dana. Mama se dopisuje s kolegicom s posla. Kad će primit ostala cjepiva?! – pita ona. Kakva ostala cjepiva?! Pa ona je cijepljena nekoliko puta kad ju je ugrizao pas. Tetanus i protiv bjesnoće nekoliko puta. Kako molim?! Zovemo prijateljicu doktoricu koja je na moru. U Grčkoj je deset navečer. U Hrvatskoj devet. Ja se s tim ne bi zajebavala. Zajebi Skopje i pakujte se nazad. – kaže ona. Štaaa?! Pas je lutalica. I moram se cijepit protiv bjesnoće. Što prije. Sva sreća pa ja baš tad čitam Pekićev roman. Besnilo. Inkubacija sat i pol. Ljudi umiru s pjenom na ustima i u mukama. Baš zgodno. I tu sva ona skuliranost od tog jutra nestaje. I krenu one krokodilske. I ne mogu spavat jer mi se plače i jer me boli i ne mogu namjestit glupu nogu. Plakala sam i od bijesa i od straha. Prvo jer me taj pas omeo u mojoj jutarnjoj šetnji. Drugo zato što zbog toga otkazujemo Skopje kojem sam se toliko veselila. Treće zato što je bjesnilo smrtonosno i zato što to što niko ne zna nikog ko je umro od bjesnila ne pomaže. Iduće jutro doktor me previja, ja pitam za to bjesnilo. Kaže da ga nema u Grčkoj. Mi krećemo ipak nazad. Više od 900 km u jednom danu je pred nama.

8
9
Znam da ove slike nisu lijepe. Ali život se sastoji i od manje lijepih stvari. Rana mi je zarasla. Hematom je problem. Šepam. Smeta mi kad obučem hlače. Ne mogu trenirat. Boli me ruka od cjepiva protiv bjesnoće. I ne mogu vjerovat da me ugrizao pas. I znaš ono kad sam rekla da me natukao donjim zubima? Nije! Baš me ugrizao!

Znam da je nekako logično da se nakon tako čega počneš bojat. Ali. U 28 godina ugrizao me jedan pas. Ljudi me ugrizlo puno, puno više. Čak i bolnije. Pa se ljudi ne bojim. Računica je jasna.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: