Skidanje s kukajućih i žaljućih droga

Ja sa svojih skoro 29 godina imam prijatelja za na prste jedne ruke. I to se ne da nabrojati ni svih pet prstiju. Takva, ne baš pretjerano društvena, sam od malena. Možemo sad tu reći u moju korist da sam ratno dijete, da sam odrasla u komšiluku u kojem je bilo samo još jedno dijete (curica s kojom se ja jesam i igrala i družila), da me kroz život izvozalo dosta prijatelja. Sve te tri fakte su točne, ali bez obzira na sve to, ja sam jednostavno oduvijek bila i ostala nedruštvena.

U zadnjih podosta godina imam tih svojih manje od pet ljudi. Ponekad pronađem i neke nove. Neki ostanu, ali često neke pogubim. Jer neke ljude je bolje upravo to. Ovi moji ljudi nisu savršeni. Daleko od toga. Ko ni ja. Svašta bi ja drugačije nego oni. Svašta bi oni drugačije nego ja. Drugačijih smo i karaktera. Ali se svejedno toleriramo. To je vrlo važno.

Jer meni je s godinama počelo baš toga nedostajati. Tolerancije. Zato se i družim s vrlo malim brojem ljudi. Jer ne mogu ja to. I, ono, možda i bitnije, ne da mi se. Jer ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte. Rekao je ovo srpski pjesnik Miroslav Mika Antić. Mnogo pametan čovjek. Jer dobro je rekao. I svevremenski.

I dan danas je tako. Di god. Ko god. Na šta god. Na koga god. Ljudi kukaju. I žale se.

I s jedne, neke izopačene strane, to je dobro. Bar ja na to tako gledam. Jer kukanje i žaljenje je znak da smo svjesni da nešto nije dobro i da ne valja. Što samo po sebi povlači da smo svjesni da može bolje i da mora bolje. A bitno je da smo svega toga svjesni. E sad. S druge, realne, strane, problem je što se kukanje i žaljenje pretvorilo u kukanje i žaljenje kukanja i žaljenja radi. I ljudi ko da su na kukajućim i žaljućim drogama i nikako se ne mogu skinuti s njih.

Klasici su oni koji kukaju i žale se, a da za to nemaju apsolutno niti jedan jedini razlog. Ja znam da nemaju. Ti znaš da nemaju. Oni sami znaju da nemaju. Svi znamo da nemaju. Ali kad je to ikad ikog spriječilo. Pa kukaju i žale se. Kukanja i žaljenja radi. Jer eto.

Posebna vrsta su oni koji stvarno imaju bilo kakav, mali ili veliki, razlog za kukanje i žaljenje i tu priliku nikako ne propuštaju. A po pitanju da nešta promijene i poboljšaju poduzimaju apsolutno ništa. Ta vrsta se dosta namnožila. Jako su mnogobrojni. I svukud ih je. I svih generacija su. To hoda okolo, kuka i žali se kukanja i žaljenja radi i ne poduzima ama baš ništa. Jer eto.

Od te vrste se ja fizički moram maknuti jer razina mojih filtera sa skoro 29 godina je dosegnula razinu da je nema. I ne mogu. A bome ni neću. Jer svašta će mi izaći. A za ljude je bolje da mi ništa ne izađe. Jer ljudi ove vrste kad meni kukaju i žale se da, recimo, mrze svoj posao, da imaju loš posao, da ih poslodavac maltretira, da im kolege podmeću noge, ja ih pitam zašto ne traže novi posao. Vrlo jednostavno. I oni mi na to pitanje ne znaju odgovoriti. Tako je i za bilo kakva druga kukanja i žaljenja. Na partnere, komšije, zajednicu, državu. Na šta god. Pa je bolje i za njih i za mene da mi nisu blizu.

Nije problem pokukat se i požalit. Problem je ne poduzimat ništa u vezi toga, a i dalje kukat i žalit se. Zašto trpiš ako ti je loše i ništa ne poduzimaš da to promijeniš?! Ne ide to preko noći. Znam ja to. Niko ne kaže da bilo kakva promjena mora doći sutra. Ni neće. Trebat će vremena. I dok to vrijeme ne dođe, morat ćeš trpit šta god trpiš, ali bar poduzmi nešta. Bilo šta. Bilo koliko puta. Da bi ti kasnije bilo bolje. Ili se skini s tih kukajućih i žaljućih droga ili šuti. I trpi. I ne kukaj. I ne žali se.

Junaci su oni koji imaju sve razloge ovoga svijeta da kukaju i žale se, a to ne rade. Jer eto. Ljudi s pravim problemima. I uz sve što ih je snašlo veruju, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: