Muke po susedima

Dobar dan. Znam da je ovo sad kao već i veče, ali ako je danas u Zagrebu mogla puhati fejk bura, može i meni bit dan u osam navečer. I znam. Previše vremena je prošlo. Ali. Ovo vrijeme vani je odlučilo promijeniti rod i postat žena. I to ne bilo kakva, nego žena pravo u PMS-u pa ne zna šta bi, kad bi, di bi i koliko bi. A ja onda ne mogu. Popadaju tlakovi, šećeri i ostale zabavne situacija i meni neće. Ništa mi neće. Domet mi je otići na posao, bivati na poslu, vratiti se s posla i odmrznuti maminu hranu. Meteoropata od 21. Jer sam ja uvijek bila napredna za svoje godine.

I dalje mi generalno neće jer ovaj vremenski PMS već poduže vrijeme traje, ali počela sam ponovo piti svoje droge za ovakve situacije pa malo ko da me krenulo zadnjih dana. Iako te moje droge na mene djeluju na način da nakuhavam ko blesava jer mi dođe da nakuhavam ko blesava pa ako se ovo vani uskoro ne smiri morat ću preći na neke teže droge jer još kila mi ne treba. Ali uglavnom. Osjetila sam potrebu da ovaj javni prostor iskoristim za želje, čestitke i pozdrave.

Pozdravljam svoje komšije na devetom katu. Katu iznad mene. Susede, kako bi vamo rekli. Ovi su mnogo neki fini ljudi. U srijedu navečer, točnije u 22:38h oni su bušili. Upalili bušilicu i bušili. Ne ono bušnuli na brzinu. Ne, ne. Oni su bušili. Nekoliko puta i čekićem mlatnuli.

Ja sam do svoje 19. živjela u kući. I onda sam se preselila u zgradu. Na početku mi je bilo teško. Jer sve čuješ. Kroz zidove, ulazna vrata, dimnjak. Znam dosta ljudi koji su imali tu prilagodbu sa kuće na stan jer nije isto. E sad tu postoji još jedan problem. Taj problem sam ja i moj sluh. Jer ja imam taj jedan prekrasan dar. Ja kroz dimnjak čujem da u stanu ispod mene kuca sat na zidu. Ja kroz plafon čujem da neko hrče u stanu iznad mene. O razgovorima da ne pričamo. Ja sve čujem. Ikad. Igdje.

I sve me to čini savršenom komšinicom jer šta god da ti radiš u stanu na mom katu, ispod ili iznad, ja ću čut. Ali ja znam da je to moj problem i znam da se u zgradi ne može živjeti bez da se ništa ne čuje. I s vremenom se navikneš. Na slušanje tuđih razgovora. Svađe. Plač beba u sred noći. Odbjeglu djecu i pse po hodniku. Mašine za veš. Usisavače. Tuševe. Zvoneće i vibrirajuće mobitele. Partije. Ljude koji imaju jedva metar i po i 45 kila, ali kad hodaju iznad tebe ko krdo slonova da je. Raznorazne radove, bušenja, utovare, istovare.

Razumiješ da neko radove obavit mora. Da niko nije kriv što se beba budi u sred noći. Da neko u ponoć pere veš jer ili špara struju ili nema u koje drugo doba prat. Da ljudi pričaju, a psi laju kad idu po hodniku i da se to mora čut. Da se ljudi tuširaju u sred noć jer su ili došli iz izlaska ili iz smjene ili idu kasno spavat zato što mogu ić spavat kad hoće. Hvala Bogu da se tuširaju. Nije bitno kad. Navikneš se na to sve i postane ti normalno. I razumiješ i druge ljude jer ti je jasno da je život u zgradi suživot s ljudima koje najčešće ni ne poznaješ. Bila to zgrada od četiri ili šesnaest katova. Isto je.

I okej, veš mašina koja radi noćom ili tuš u četiri ujutro je možda nešto što jedino ja čujem, ali bušilica u 22:38h nije nešto što jedino ja čujem. I naravno da će se nekad dogoditi da će biti bučnih situacija izvan onog okvira kada su bučne situacije u zgradama dozvoljene. Malo glasnije druženje u kasne sate. Kuhaš u pola šest ujutro i ispadne ti ogromna šerpa na pločice. U tri ujutro ti krene pištat plinski alarm jer eto. Usisavaš u ponoć jer nisi stigao ranije, a ujutro ti dolazi svekrva. Dogodi se. Slučajne stvari. Ili jer nekad nešta moraš. Ali ja evo uz svu snagu volje ne mogu naći koja po život opasna situacija zahtjeva bušenje u 22:38h. Jer to čuju svi. Ja možda jesam baba koji ide spavat u 22:15h jer se rano dižem, ali 22:38h nije primjereno vrijeme za bušenje osim ako se tom bušilicom nekom spašava život. Sve ostale situacije mogu pričekati normalno doba za bušenje. Budi fer i korektan. Jer, ako ti možda nije jasno, nisi sam u zgradi. Pogotovo ne u onoj od šesnaest katova.

Ima još tih nekih malih stvari koje život u zgradi čine podnošljivijim i ljepšim. Pozdravljanje ljudi na hodniku. Svih ljudi. Jer je pristojno i lijepo. Ja trenutno živim na osmom katu zgrade koja ima šesnaest. Svaki kat ima osam stanova. To je puno ljudi koje svaki dan srećeš. Nema veze koga znaš, koga ne znaš. Ja ne znam ni ko pored mene živi. Mada je to navodno neka mačka s HRT-a. Ali svakog na hodniku pozdravim.

Kad ulaziš u zgradu u koju se ne može ući bez ključa i vidiš da neko isto tako s ključem ide iza tebe pa pridrži ta vrata. Nemoj mu zatvorit vrata pred nosom. Isto važi i za liftove. Nemoj bit kreten i brzo zatvorit vrata i stisnut tipku ako vidiš da neko ide iza tebe. Nemoj.

Ako vidiš da se neko useljava/iseljava/tegli mazgu iz šopinga, pripomozi. Nemoj bacat smeće po stubištu i hodnicima jer ne. I nemoj bušit u 22:38h. U biti za podnošljiviji i ljepši suživot u zgradi sve se svodi na isto. Nemoj bit kreten. Jednostavno je.

Onom mom problemu što sve čujem moram dodati još jedan. Taj drugi je posebno došao do izražaja otkako sam se preselila u Zagreb i ovu staru socijalističku zgradu. Jer tu možeš i sve osjetiti kroz dvije ventilacije koje imam u stanu. One imaju vratašca koja sam ja zatvorila, ali ne vrijedi. Šta god ko kuha, ja to sve osjetim. Ne osjetim svoje, ali osjetim tuđe. A problem je što svi kuhaju na luku. A ja nisam prava kuharica i jako, ali jako ne podnosim miris prženog luka. Ali šta da radim. Pomirila sam se da je tako. Ali jel’ baš morate pržit subotom i nedjeljom u sedam ujutro?! De spavajte malo.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: