Relacija Osijek – London i natrag

Sa svojim osvrtom o putovanju u London, grad koji želim posjetiti zadnji deset godina i upola toliko odgađam, poprilično kasnim. A ja sam Nedić. Nedići nikad ne kasne. Problem je što se u Londonu izdogađalo svega i svačega. I do Londona i iz Londona isto tako. Bez plana, programa i ikakvog reda. Bila sam nepripremljena. Bila sam spontana. Nikad nisam bila ni jedno ni drugo, a kamoli oboje u đuture, na nekom putovanju. I onda, po povratku, nisam znala od kud bi počela. A i trebalo mi je podosta vremena da saberem sve te neplanirane i spontane utiske.

Sad sam tu. Prvo početak i kraj. A kasnije će biti i sredina.

U našoj vezi FlixBus je isto što i Lord Voldemort u Harry Potteru. To ime se ne izgovara. Moja osoba s njima ima loše iskustvo, a i nisu nam se termini poklapali s letovima, tako da ta opcija od Osijeka do budimpeštanskog aerodroma nije ni bila opcija. Vozač i suvozač našeg privatnog taksija su baš u to vrijeme otišli na more i isto tako nisu nam bili opcija. Preporučili su mi neke prijevoznike koji voze na toj relaciji. Ono što sam ja mislila, a očigledno da sam krivo mislila, je da njih nazoves, dogovoriš prijevoz, odvezu/dovezu te i platiš. Ono što sam doživjela je da kalkuliraju do zadnjeg trena da li se isplati voziti samo nas dvoje i da li će im u međuvremenu uletiti neka isplativija vožnja sa više putnika. Što u jednu ruku razumijem, ali ja sam, još jednom, Nedić. Nedići ne vole ništa čekati do zadnjeg trena. Još je i cijena tih prijevoza poskupila baš nekoliko dana prije nego smo mi trebali ići. Ja sam se njima lijepo zahvalila, ali čekat do dan prije puta, da znamo da li imamo prijevoz ili ne, isto tako nije bila opcija.

Onda sam pogledala na blabla caru. Našla sam jednog dečka koji je iz Đakova išao preko Osijeka na budimpeštanski aerodrom taman kad je nama trebalo. S njim sam se brzo dogovorila. Cijena je bila jako povoljna. Bili smo baš zadovoljni što ima ljudi s kojima se možeš tako brzo dogovoriti i što smo i to riješili. Bio bi to prvi put da se vozimo preko blabla cara. Bio bi. Da se taj dečko, tu subotu, pojavio. A nije. Moja osoba i ja smo stajale ispred STUC-a u dogovoreno vrijeme, a po nas niko nije dolazio. Ne znaš koliko je okej čekati zbog gužve u prometu. Slala sam poruke. Zvala sam. Nije se javljao. Nije se pojavio, a mi idemo na aerodrom na kojem moraš biti u određeno vrijeme. Stojiš, čekaš i ne vjeruješ da se to događa. Sva sreća pa sam ja dosta nepovjerljiva prema ljudima što mi mnogi nabijaju na nos. Ali imala sam neki osjećaj. Nesto me kopkalo. Zato je moja osoba svog susjeda ranije pitao da nam bude back up u slučaju da nešta pođe krivo. A pošlo je. Susjed nas je pokupio za desetak minuta nakon što smo ga nazvali u subotu u šest ujutro. Na aerodromu smo bili taman na vrijeme.

Aerodromske situacije i sam let do Londona prošli su bez problema. Kad smo jednom sletili na London Standsted uspjeli smo na stroju bez problema (jer inače ja imam problema sa strojevima, a i oni sa mnom), iako smo kasnije naišli i na šalter gdje rade živi ljudi, kupiti karte za National Express coach – bus koji vozi od aerodroma do Londona. Postoji nekoliko linija koje voze u različite dijelove grada i voze otprilike svakih 20 minuta i, koliko sam vidjela, coachevi (ima raznih kompanija) su najpovoljnija opcija relacije aerodrom – London. Bilo je vrlo neobično ući u autobus s krive strane. Bilo je neobično i što nam niko ni u jednom trenu nije pogledao karte. Vozac nas je samo, prilikom utovara kofera u gepek, pitao do koje stanice idemo. Kad smo svi sjeli, vozac se predstavio, predstavio je liniju kojom idemo i stanice na kojima stajemo, rekao nam je koliko će put otprilike trajati i da se svi moramo vezati. Bili smo oduševljeni tim tretmanom. Autobusi su jako lijepi i udobni. Put od otprilike sat i pol je stvarno ugodno prošao. I brzo. I pomalo u glavobolji jer se voziš u krivoj traci i jer svi drugi sudionici u prometu voze s krive strane. Svaka stanica je pravovremeno najavljena da stignete izaći. Mi smo našli stanicu koja je najbliže hotelu pa smo na njoj izašli. Do hotela nam je pješke trebalo samo nekoliko minuta. Stigli smo. Napokon.

Nije bilo dovoljno što mi je ovo bio najstresniji put do neke destinacije pa je povratak morao biti isto takav samo još malo gori. Prvi problem je bio kišobran. Veliki. I kišobran. A i problem. Moja osoba je sebi u Londonu kupila kišobran. Lijep, veliki, ručno rađeni kišobran. Sa sve pristojnom cijenom koja takvom kišobranu i odgovara. I šiljkom na kraju upitne šiljkavosti. Kupio ga je u trgovini James Smith & Sons koja se time bavi decenijama. Nigdje prije toga nismo naišli na to da se takav kišobran ne smije unijeti u avion budući da smo imali samo ručnu prtljagu. Dan prije puta kući vrag nam nije dao mira pa smo opet guglali i tražili. A kad tražiš, onda i nađeš. Pa smo našli da se ne smije. Onda smo se chatali (budući da ih nismo mogli dobiti na telefon) s Ryanairom i Standstedom. To nije bilo ni od kakve koristi jer su nam prvi govorili da trebamo pitati ove druge, a ovi drugi da trebamo pitati prve. I recepcionerku u hotelu smo pitali da li nam može saznati tu informaciju pa nam je rekla da kišobran bacimo u smeće (aludirajući na to da ga u avion nećemo unijeti) što je vrlo korisna informacija. Tako da ni od koga nismo saznali ništa što nam je od koristi i što će spriječiti da se sekiramo. Jedino što nam je preostalo je otići na aerodrom i čuti šta će nam tamo reći. Ako ne daju da se unese u avion, čekirat ćemo ga kao prtljagu koja ide dolje u avion. Dovoljno rano smo išli na aerodrom da se stignemo o tome svemu raspitati.

Ali. Tu sad nastaje drugi problem. Očigledno da četiri sata prije leta nije dovoljno rano. Karte za povratak National Expres coach busom kupili smo na Victoria Stationu gdje se nalazi baš stanica tih buseva. Mi smo jedan dan prolazili tamo pa smo usput kupili. Kupili smo ih od stanice koja nam je bila blizu hotela pa do aerodroma. Budući da ta stanica blizu hotela nije polazna, bus ne mora doći baš kako piše u planu da dolazi. A ne mora recimo nikad ni doći. Zvala sam i njih i niko se nije javio. S njihove stranice u tom trenu je nestao i chat na koji su inače odmah odgovarali. I tako smo mi još jednom stajali bez prijevoza. A previše vremena je prošlo za gužvu u prometu. Onda smo metrom krenuli prema Victoria Station budući da od tamo sigurno moraju ići jer je polazišna stanica. U istom shvaćamo da ako idemo do tamo i čekamo idući bus, nećemo stići. Imamo još i glupi kišobran (će da mi oprosti moja osoba, ali u tom trenu je kišobran glup) koji treba riješiti. Brzo izlazimo iz metroa s namjerom da nađemo taksi i da platimo koliko god treba. Dobro što nas je dvoje. Jer ja sam u jednom trenu odustala. Nema šanse da stignemo. Moji matematički geni računaju i nema teorije. Moja osoba nalazi nekog rendom čovjeka u podzemnoj pa onda svi skupa pričaju s gospođom koja tamo radi. Ja stojim sa strane i razmišljam da li ima slobodnih letova idući dan. Savjetuju nas da taksi ne uzimo jer ćemo poprilično skupo platiti. Nek se vratimo dvije stanice i nek hvatamo vlak Standsted Express koji ide direktno na terminal. Vlak za koji ja nisam ni znala jer se nisam pripremila. Govore nam da vlaku treba oko 40 minuta. To je duplo manje nego što treba busu. Trčimo (da i ja!) po metrou pa onda i po stanici. I prvi put tog dana nas krene. Na stanici točno izbijemo na stroj za kupovinu karata (karta je dosta skuplja nego kad se ide coachom). Vlak ide za 10-ak minuta. Na putu smo za aerodrom. Dogovaramo se da čim dođemo na terminal, ja pazim na kofere, a on ide po šalterima tražit šta ćemo s kišobranom. Ali neće to tako brzo. Između izlaza iz vlaka i pokretnih stepenica za ulaz na terminal pregledavaju se karte za vlak. Što traje. Nakon što smo se popeli, držimo se plana. Ja pazim na kofere. Njega šetaju od šaltera do securitiya. Ne znaju. Može. Ne može. Mi smo uzeli može. Na aerodormu su svi ljudi ikad i gužva je i red. Prošli smo security i mi i kišobran. Stigli smo. Ukrcali smo se i sjeli svako u svoj kraj aviona jer se ne volimo dovoljno, ko svi normalni parovi, da platimo dodatno Ryanairu da bi sjedili skupa.

Sletili smo u Budimpeštu. I mi i kišobran. Po nas je došao nas osobni taksi. Taksi koji mene vozi na aerodrome i vraća s istih od 2012. Najpouzdaniji taksi koji postoji. Taksi koji ti donese sendviče, cedevitu i rasputance. U Osijek smo došli u neko doba noći.

Bio mi je ovo najstresniji put na neku destinaciju i nazad. Ali. Neka je. Naučila sam.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: