Svegodišnje neodluke

E tako. Preživili smo i to. Neki više, neki manje. Ja neki dan skoro pa nisam. Izašla sam iz zgrade u pola 8 ujutro da idem na posao. I onda sam se, da izvinete, sasrala. Koji metar ispred mene nije pukla, nego je eksplodirala petarda. Jer ovo što sad bacaju ja ne znam šta je, ali to ne puca, to eksplodirava. I to sve samo po sebi je loša situacija. Ono što ovu lošu situaciju čini lošijom je to što nigdje nije bilo nikog osim mene. Što znači da je neka kretenasto-idiotasta persona bacila petardu s balkona što je super kad si kreten i idiot i nije skoro tebi pala na glavu. U svim ostalim situacijama nije super.

Ali nek smo mi ušli u ovu 2019. Iako je bilo kritično da ju uopće i dočekam jer znate vi koliko teško je biti budan do ponoći?! Uglavnom. Zbrajalo se, oduzimalo, perspektiralo, sagledavalo i donosilo novogodišnje odluke. Ja ne volim matematiku pa se nisam bavila tim radnjama, a i nova godina mi ništa ne znači. Ja sam samo fascinirana činjenicom da ove godine punim 29 što znači da mogu reći rečenicu Kad sam ja upisala faks prije deset godina… što je vrlo čudna rečenica jer di je tih deset godina otišlo?! Nastavi čitati

Grad mog života

Ja mislim da bi meni braća Slovenci trebali plaćat za svu ovu ljubav prema deželi koju ja okolo širim i propagiram. A širim ju i propagiram od 2014. godine. I zasigurno znam da sam jednu osobu, koja je sa sobom povela još jednu, potaknula da otputuje u Ljubljanu. Što su onda dvije osobe. A i ja sam sad sa sobom u Ljubljanu povela jednu osobu. Što je sveukupno tri potaknute osobe. A i prijateljica uskoro s mužem isto ide u Ljubljanu pa ćemo reći da sam i njih potaknula. Što je još dvije osobe. To je onda sveukupno pet potaknutih osoba. Što je, kad se uzme u obzir veličina Slovenije i broj stanovnika, puno osoba za bit turisti.

Sebe tu ne ubrajam. Ja nisam turist. Ja sam tamo kod kuće. Ne znam šta normalni i prosječni ljudi prvo pomisle kad saznaju da se sele, recimo, u Zagreb, ali ja nisam ni normalna ni prosječna jer sam ja prvo pomislila na to kako će mi Ljubljana biti na dva sata udaljenosti. Eto toliko. Znaju to već svi. Najdraži mi je to grad na svijetu i tu titulu mu neće moći oduzeti ni jedan drugi. Iako sam tamo živjela relativno kratak period, neizmjerno sam zavoljela taj grad. Nastavi čitati

Žena idiJot

Mi žene smo ponekad baš idijotaste. Muški su, dakako, puno više od ponekad, ali to sad nije tema. O tome ćemo neki drugi puta. Nego. Neki dan sam došla kući s posla dva sata kasnije nego sam planirala, izula se i nisam mogla stat na prednji dio stopala. Doslovno. Do kauča i horizontalnog položaja sam morala hodat na petama. Jer sam idiot. I budala.

U korist mojim gležnjačama na petu, koje sam taj dan nosila, ide par stvari. Nisu znale da tog jutra neću moći izaći iz busa na željenoj stanici. Jer baš sam taj dan odlučila bit ova baranjska polovica u meni, na šta je kasnije dalmatinska druga polovica poludila. Mi smo Balkan i rečenica – Oprostite, možete li se, molim Vas pomaknuti. – ne znači nikom ama baš ništa. Jer dok sam ja prostila i molila bus je krenuo dalje. I umjesto da izađem na stanici koja mi je tri minute od posla, ja sam morala izaći na sljedećoj i vraćat se natrag što inače ne bi bio problem. Ali. Gležnjače na petu. I, majke mi, onaj Most slobodne ima milijun kilometara. Nastavi čitati

%d bloggers like this: