Oko 280 km istok-zapad

Zamisli razdoblje od 15 godina. Desetljeće i pol. Dugo je to, jel tak? Svašta se tu izdogađa. Ja sam recimo, samo da nabrojimo neke stvari onako na prvu, u zadnjih 15 godina završila sva svoja formalna obrazovanja, osnovnu, srednju školu i fakultet. Položila vozački. Selila se četiri puta. Promijenila četiri posla. Dva puta uganula nogu. Jednom ozlijedila kralježnicu. Posjetila 12 novih zemalja. Imala kosu od kratke do dužine do lakta. Imala težinu od 57 do 72 kg. I sva sreća povukla na didu Dalmatinca pa i narasla. A po najnovijem proživljavam i zadnju godinu u 20-ima.

I sad recimo, onako hipotetski, da je prošlo i 15 godina od kada si zadnji put imao/la curu/dečka. I u tom periodu mogao/la si naći nju/njega kad god. Imao si za to 15 godina. Desetljeće i pol. Ali zašto bi kad se to može dogoditi netom prije nego se trebaš, doduše neplanirano, preseliti u grad koji je recimo, onako hipotetski, udaljen oko 280 km. Nastavi čitati

Žena idiJot

Mi žene smo ponekad baš idijotaste. Muški su, dakako, puno više od ponekad, ali to sad nije tema. O tome ćemo neki drugi puta. Nego. Neki dan sam došla kući s posla dva sata kasnije nego sam planirala, izula se i nisam mogla stat na prednji dio stopala. Doslovno. Do kauča i horizontalnog položaja sam morala hodat na petama. Jer sam idiot. I budala.

U korist mojim gležnjačama na petu, koje sam taj dan nosila, ide par stvari. Nisu znale da tog jutra neću moći izaći iz busa na željenoj stanici. Jer baš sam taj dan odlučila bit ova baranjska polovica u meni, na šta je kasnije dalmatinska druga polovica poludila. Mi smo Balkan i rečenica – Oprostite, možete li se, molim Vas pomaknuti. – ne znači nikom ama baš ništa. Jer dok sam ja prostila i molila bus je krenuo dalje. I umjesto da izađem na stanici koja mi je tri minute od posla, ja sam morala izaći na sljedećoj i vraćat se natrag što inače ne bi bio problem. Ali. Gležnjače na petu. I, majke mi, onaj Most slobodne ima milijun kilometara. Nastavi čitati

Red je da si pronađemo muda

19. vijek (znam da se rečenica ne može počinjat brojkom, al viš da ipak može). Ona ima 28 godina. Prose ju četiri radioaktivna otpada (copyright by Marina Simunić – ni meni nije jasno zašto ne može bit Šimunuć ko svi normalni ljudi, al ona nije normalna). Jedan mladi i pomalo smušeni tip koji bi se i ženio jer je red, a i ne bi se ženio jer eto ne bi. Drugi od stijene odvaljeni, brkati, stariji muškarac, neki generalno-admiralni lik pun sebe. Treći kicoš na steroidima, vjerojatno prikriveni gej. Četvrti toliko neki beznačajan lik da ga odmah i zaboraviš. – Radnja je to predstave koju sam nedavno gledala.

Ima nešto u tim 28-godišnjakinjama. I dva stoljeća kasnije sve nešto skupljaju taj radioaktivni otpad. Neko skuplja salvete, neko stripove, neko figurice iz Star Warsa, a neko radioaktivni otpad. Bitno je imat hobi. Ova ženskica iz predstave ne zna jadna šta bi. Red je da se uda. Ni jedan joj se ne sviđa. Pod pritiskom odabire najmanje radioaktivnog. Onog prvog. Najmlađeg. Onda se on uplaši i pobjegne jer se ipak ne bi ženio. Al onda se on ipak vrati. Vrate se i ostala tri prosca. I u zadnjoj sceni stoje u prostoji sva četvorica zajedno s njom. Al njoj je puko film. I znaš šta im ona kaže?! Marš van, budale jedne. Marš. Van. Budale. Jedne. Nastavi čitati

%d bloggers like this: