Halo, mama?!

Prošlo je više od osam mjeseci otkako sam se preselila u Zagreb. Brzo je prošlo. Proletilo. U snalaženju na novom poslu; novom gradu; kvartovskom životu; novom stanu; gradskom prijevozu; druženju sa starim i novim prijateljima; obilasku novih kafića, restorana, slastičarnica i palačinkarnica, parkova, šuma, kazališta i kina; putovanjima kući, na godišnje odmore i vikend-putovanja, ali i ona poslovna.

Kockala sam se. Dala sam otkaz na sigurnom i stalnom poslu sa solidnom plaćom u gradu u kojem imam svoj stan i u kojem sam gradila svoj život proteklih devet godina. Da bi se sa istom plaćom preselila u drugi skuplji grad u kojem moram plaćat stanarinu i u kojem ne poznajem baš puno ljudi, na posao na kojem nisam znala kako će mi biti i koji nisam znala raditi. I uz malo sreće koja me pratila, nisam požalila. Nastavi čitati

Muke po susedima

Dobar dan. Znam da je ovo sad kao već i veče, ali ako je danas u Zagrebu mogla puhati fejk bura, može i meni bit dan u osam navečer. I znam. Previše vremena je prošlo. Ali. Ovo vrijeme vani je odlučilo promijeniti rod i postat žena. I to ne bilo kakva, nego žena pravo u PMS-u pa ne zna šta bi, kad bi, di bi i koliko bi. A ja onda ne mogu. Popadaju tlakovi, šećeri i ostale zabavne situacija i meni neće. Ništa mi neće. Domet mi je otići na posao, bivati na poslu, vratiti se s posla i odmrznuti maminu hranu. Meteoropata od 21. Jer sam ja uvijek bila napredna za svoje godine.

I dalje mi generalno neće jer ovaj vremenski PMS već poduže vrijeme traje, ali počela sam ponovo piti svoje droge za ovakve situacije pa malo ko da me krenulo zadnjih dana. Iako te moje droge na mene djeluju na način da nakuhavam ko blesava jer mi dođe da nakuhavam ko blesava pa ako se ovo vani uskoro ne smiri morat ću preći na neke teže droge jer još kila mi ne treba. Ali uglavnom. Osjetila sam potrebu da ovaj javni prostor iskoristim za želje, čestitke i pozdrave. Nastavi čitati

Skidanje s kukajućih i žaljućih droga

Ja sa svojih skoro 29 godina imam prijatelja za na prste jedne ruke. I to se ne da nabrojati ni svih pet prstiju. Takva, ne baš pretjerano društvena, sam od malena. Možemo sad tu reći u moju korist da sam ratno dijete, da sam odrasla u komšiluku u kojem je bilo samo još jedno dijete (curica s kojom se ja jesam i igrala i družila), da me kroz život izvozalo dosta prijatelja. Sve te tri fakte su točne, ali bez obzira na sve to, ja sam jednostavno oduvijek bila i ostala nedruštvena.

U zadnjih podosta godina imam tih svojih manje od pet ljudi. Ponekad pronađem i neke nove. Neki ostanu, ali često neke pogubim. Jer neke ljude je bolje upravo to. Ovi moji ljudi nisu savršeni. Daleko od toga. Ko ni ja. Svašta bi ja drugačije nego oni. Svašta bi oni drugačije nego ja. Drugačijih smo i karaktera. Ali se svejedno toleriramo. To je vrlo važno. Nastavi čitati

%d bloggers like this: