Svegodišnje neodluke

E tako. Preživili smo i to. Neki više, neki manje. Ja neki dan skoro pa nisam. Izašla sam iz zgrade u pola 8 ujutro da idem na posao. I onda sam se, da izvinete, sasrala. Koji metar ispred mene nije pukla, nego je eksplodirala petarda. Jer ovo što sad bacaju ja ne znam šta je, ali to ne puca, to eksplodirava. I to sve samo po sebi je loša situacija. Ono što ovu lošu situaciju čini lošijom je to što nigdje nije bilo nikog osim mene. Što znači da je neka kretenasto-idiotasta persona bacila petardu s balkona što je super kad si kreten i idiot i nije skoro tebi pala na glavu. U svim ostalim situacijama nije super.

Ali nek smo mi ušli u ovu 2019. Iako je bilo kritično da ju uopće i dočekam jer znate vi koliko teško je biti budan do ponoći?! Uglavnom. Zbrajalo se, oduzimalo, perspektiralo, sagledavalo i donosilo novogodišnje odluke. Ja ne volim matematiku pa se nisam bavila tim radnjama, a i nova godina mi ništa ne znači. Ja sam samo fascinirana činjenicom da ove godine punim 29 što znači da mogu reći rečenicu Kad sam ja upisala faks prije deset godina… što je vrlo čudna rečenica jer di je tih deset godina otišlo?! Nastavi čitati

Pozdrav Osijeku

Pozdrav iz Zagreba. U biti iz Novog Zagreba. Ja sad tu živim, tj. mislim da živim. Jer moj mozak još uvijek nije procesuirao tu informaciju. I ne znam kad će ju procesuirat.

Kad sam se prije devet godina, teškom mukom, iz Belog Manastira preselila u Osijek, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se s njim tako teško oprostit. Ja sam hladna, neosjetljiva i nenjonjasta osoba i kao takva sam noć prije selidbe iz Osijeka u Zagreb plakala. Ridala bolje rečeno, al to neću nikad priznat da sam radila pa ćemo se pravit da se nije ni dogodilo. Nastavi čitati

Neka nova lutaljkanja

Ja sam poprilično loša blogerica. Ali. Od zadnjeg posta (teksta jel, ne ovog što ne smiješ ništa jesti), što bijaše negdje tamo prije više od daleka tri tjedna, postala sam jedna vrlo popularna persona s kojom se svi žele družit. Nisam nikad bila ovolko popularna pa mi, kako to obično biva u takvim situacijama, udarilo u glavu. Lažem. Nije. Samo sam poprilično neorganizirana. I moram puno spavat da ne budem čangrizava pa sve to skupa stoji na putu mom blogerskom životu. Plus još hrpa drugih stvari.

Malo mi se život okrenuo naglavačke u zadnja tri tjedna pa sam zato bila manje aktivna. Dala sam otkaz. Prvi put u životu. I mogu ti reć da nije ni malo lagano. Misliš si pa šta to je bar jednostavno, napišeš zahtjev, odeš kod šefa i daš otkaz. Valaj sve je samo ne jednostavno. Danima prije mi je doslovno bilo fizički zlo. Još gore jer nikom nisam rekla da ću dati otkaz. Smatram da je šef taj koji treba prvi znati, a ne da slučajno čuje od nekog drugog. Na dan kad sam davala otkaz urotilo se sve da agonija što duže traje, a ne da ju skončam odmah ujutro. Tako da, ne, nije jednostavno. Nastavi čitati

%d bloggers like this: