Čudna neka sorta

Kod mene kod kuće se TV nikad nije smio paliti prije 19:00 h. A i onda sam morala pitati mamu jel’ smijem. Mamu, naravno, ne tatu. Postojala je samo jedna situacija kad se smio paliti i ranije – kad sam bila bolesna. Jer sam onda ležala u dnevnoj sobi u pidžami, pokrivena dekom, s balavim nosom, oblozima za skidanje temperature, ali sretna jer sam gledala crtiće. Ovih dana sam bila toliko bolesna da nisam čak mogla ni TV gledati u po’ bijela dana.

Zato sam ležećki drndala po mobitelu. Iskočio mi Bruno Šimleša i njegovo opletanje po Rvatinama pa sam pomislila evo i meni zgodne teme da i ja malo opletem. Onda sam krenula čitati komentare ispod tog njegovog spornog statusa na Facebooku i naišla na hrpu onih hejtera iza tipkovnice i tač ekrana kojima je sve to što je on napisao jedno obično smeće, ali su pročitali od prvog do zadnjeg slova kao što će i dalje nastaviti pratiti sve što Šimleša piše, iako je to sve glupo i iako je on isto tako glup. Pa sam i tu pomislila da opletem po tim hejterima. Pa sam se uzrujala. Pa sam se podsjetila zašto više ne čitam, ne gledam i ne slušam vijesti. Tako da neću. O nečem drugom ću. O nekom drugom. Nastavi čitati

%d bloggers like this: