Skidanje s kukajućih i žaljućih droga

Ja sa svojih skoro 29 godina imam prijatelja za na prste jedne ruke. I to se ne da nabrojati ni svih pet prstiju. Takva, ne baš pretjerano društvena, sam od malena. Možemo sad tu reći u moju korist da sam ratno dijete, da sam odrasla u komšiluku u kojem je bilo samo još jedno dijete (curica s kojom se ja jesam i igrala i družila), da me kroz život izvozalo dosta prijatelja. Sve te tri fakte su točne, ali bez obzira na sve to, ja sam jednostavno oduvijek bila i ostala nedruštvena.

U zadnjih podosta godina imam tih svojih manje od pet ljudi. Ponekad pronađem i neke nove. Neki ostanu, ali često neke pogubim. Jer neke ljude je bolje upravo to. Ovi moji ljudi nisu savršeni. Daleko od toga. Ko ni ja. Svašta bi ja drugačije nego oni. Svašta bi oni drugačije nego ja. Drugačijih smo i karaktera. Ali se svejedno toleriramo. To je vrlo važno. Nastavi čitati

Kukanje naše svagdašnje

Mi volimo kukati. Od toga da je u ljeto vruće, a u zimu zima pa do toga da ništa ne valja, ničeg nema i svima su nam male plaće. Kad kažem mi, mislim na sve ove naše nacije koje su se tek nedavno odlučile usuglasiti da pričaju istim jezikom i da nam titlovi ipak ne trebaju iako je to jasno svima koji imaju malo mozga u glavi.

Ne kažem da razloga za kukanje nema, pogotovo ako si bez posla, nemaš nikakve perspektive niti primanja. To kukanje razumijem. Ono koje ne razumijem je to da su nam svima male plaće. To nije istina. Nekima jesu, ali svima nisu. Nastavi čitati

%d bloggers like this: