Kad (ne) spakuješ sve što ti treba

Prije puta sam si rekla da ovaj put nosim samo ono što mi treba. Neću biti tipično žensko i nakrcati stvari koje uvijek vratim kući. Racionalno sam vadila i stavlja u kofer samo stvari koje će mi trebati i koje ću nositi. Dopusti da ti objasnim kako je to završilo. Nije sjajno, ali moglo je i gore.

Nisam ponijela kratke hlače jer sam procjenila da mi neće trebati. Što je malo loša procjena s obzirom na temperaturu 37! Problem sam lako riješila time što sam kratke hlače kupila. Taman su mi jedne i trebale. Anyway. Lako za to. Nastavi čitati

“Za Beograd!”

„Za Beograd! Za Beograd! Firmom Krstić! Firmom Krstić!“ – ako ne znaš odakle je ovo, o’ma idi guglati i gledati jer je sramota. Oni koji su gledali znaju kako izgleda prijevoz ovom čuvenom firmom. Nisam se baš tako vozila, ali skoro pa i jesam. Nije jedino bilo tako zabavno. Bitno je da sam stigla. Sama. Jer, kao što sam pisala, od sada putujem sama.

Stigla sam i natrag. Izujedana od komaraca. Neispavana. S upalom mišića. Ali sretna. Vesela. Iza mene je prepješačenih 38 kilometara što znači da mi više za Beli Manastir ne treba vlak i da mogu ići pješke iz Osijeka. Puno dojmova. Puno hrane. Uzbrdice. Nizbrdice. Znamenitosti. I rakije. Ne može bez rakije. Nastavi čitati

%d bloggers like this: