Red je da si pronađemo muda

19. vijek (znam da se rečenica ne može počinjat brojkom, al viš da ipak može). Ona ima 28 godina. Prose ju četiri radioaktivna otpada (copyright by Marina Simunić – ni meni nije jasno zašto ne može bit Šimunuć ko svi normalni ljudi, al ona nije normalna). Jedan mladi i pomalo smušeni tip koji bi se i ženio jer je red, a i ne bi se ženio jer eto ne bi. Drugi od stijene odvaljeni, brkati, stariji muškarac, neki generalno-admiralni lik pun sebe. Treći kicoš na steroidima, vjerojatno prikriveni gej. Četvrti toliko neki beznačajan lik da ga odmah i zaboraviš. – Radnja je to predstave koju sam nedavno gledala.

Ima nešto u tim 28-godišnjakinjama. I dva stoljeća kasnije sve nešto skupljaju taj radioaktivni otpad. Neko skuplja salvete, neko stripove, neko figurice iz Star Warsa, a neko radioaktivni otpad. Bitno je imat hobi. Ova ženskica iz predstave ne zna jadna šta bi. Red je da se uda. Ni jedan joj se ne sviđa. Pod pritiskom odabire najmanje radioaktivnog. Onog prvog. Najmlađeg. Onda se on uplaši i pobjegne jer se ipak ne bi ženio. Al onda se on ipak vrati. Vrate se i ostala tri prosca. I u zadnjoj sceni stoje u prostoji sva četvorica zajedno s njom. Al njoj je puko film. I znaš šta im ona kaže?! Marš van, budale jedne. Marš. Van. Budale. Jedne. Nastavi čitati

%d bloggers like this: