Ja to nikad neću

Imam tu jednu prijateljicu. Frendicu, rekla buš ona ili biš ili kako god to ono Istrijani simpatično kažu. Vrlo smo slične. Osim kad nismo, a to je kad nas vidiš. Ona je niska i sitna, ja ništa od navedenog. Osim ako si dva metra i 120 kila onda sam tebi i ja niska i sitna. Karakterno smo slične i imamo jako slična razmišljanja. Slično volimo pojest’ i popit’. Neslično je to da je ona i dalje, od sve te hrane, sitna.

Dopisujemo se skoro svaki dan jer ne živimo u istim gradovima. I tako već neke tri i pol godine. I još mi nije počela ignorirati poruke što je u današnje svijetu jedna divna karakteristika. Družimo se i u živo kad je to god moguće. I tako tipkamo mi o svemu onome što obično tipkaju dvije neromantične, neženstvene, nenjonjave, gurmanske obožavateljice putovanja, stranih jezika i učenja i dođemo do zaključka da mi se u zadnje vrijeme događaju stvari za koje sam rekla da se meni neće nikad događati. A i kod nje je slično. Nastavi čitati

%d blogeri kao ovaj: