Tri nula

Neki dan sam se našla s prijateljicom u gradu na čem drugom, nego na nečem slatkom. Sasvim jedno obično žensko nalaženje osim što je vani pljuštala kiša i bilo je zima za obući debeli, inače, zimski duks. Usred srpnja. To mi je prijateljica koja mi se prijetila da ove godine nema šanse da rođendanski poklon dobijem i jedan jedini dan prije rođendana. Ali. Korona, potresi i snijeg u martu naveli su je na razmišljanje da je ove godine svemir sam po sebi i tako već u prevelikom disbalansu da bi ga još i ona remetila i nepoštivala tradiciju. A tradicija je da Sonja svoje rođendanske poklone dobija/ižica (ista stvar) prije rođendana.

I dok je ona meni tako objašnjavala zašto sam ipak dobila preuranjeni rođendanski poklon, a ja se oduševljavala istome, stigla mi je poruka sadržaja –  Jesi ti još sa Žanom?. – Jesam. Zašto? – Odgovor na to pitanje u stvari je bila zamolba da inače kad tako nekud odem zaključam stan za sobom. Hm. Dobro. U moju obranu to jutro sam išla van po kiši i kišobran mi se sušio u hodniku pa sam s njim petljala kad sam se išla naći s prijateljicom, razmišljajući šta ću slatko jesti, a da nije sladoled jer je za sladoled bilo prehladno. To jutro mi je stigla i najbolja kompjuterska stolica na svijetu i bila sam jako uzbuđenja. To mi je i genetski jer moj tata zna otići kod bake u selo udaljeno 12 kilometara i ne zaključati kuću (jer zašto bi naslijedila njegov metabolizam kad mogu to). To mi je i zato što sad imam trideset godina. Nekad ću zaboraviti zaključati stan kad nekud idem. Šta sad. Nastavi čitati

Rođendanska

Živa sam. Tu sam. Nije me bilo jedan period. Čak su se i neki prijatelji zabrinuli za mene. Ali ne dam se ja tako lako. Ove godine definitivno ne volim januar. Rekla bi da mi je ovogodišnji bio jedan od gorih mjeseci u životu, ali neću jer me sramota pred ljudima koji imaju pravih problema. Uglavnom. Prošlo je. Idemo dalje. Počeo je februar.

A danas je godinu dana. Godinu dana kako sam pokrenula blog. Nekoliko godina su me nagovarali na to, a ja se nisam dala. Bilo me je strah. Bila sam lijena. Nikad mi nije bilo pravo vrijeme za to. Nikad nisam za to imala vremena. Imala sam ideju šta bi i kako pisala, ali sam htjela da to i grafički na nešto liči, a u to se nisam razumjela i bilo mi je lijeno učiti. Pa nisam znala kako bi blog nazvala. Pa sam se pitala zašto bi to neko čitao. Pa sam mislila da će me ljudi samo hejtat. Imala sam milijun izgovora zašto ne i zašto ne sad. Dok nije došlo iz dupeta u glavu. A u svim mojim slučajevima taj put je jako dugačak. I u ovom slučaju nije bilo ništa drugačije i trebalo je nekoliko godina. A onda sam krenula i sve se nekako posložilo. Nastavi čitati

%d blogeri kao ovaj: