Jedva čekam jedvačekanja

Mozak mi se slijepio od vrućine. Slijepile su mi se i leće. Mislim. Slijepilo mi se sve. Što znači da niti mogu razmišljati, niti šta radim, niti šta vidim. Što je odlična kombinacija za biti na godišnjem. Na kojem ja jesam. Voljela bih reći da po ovoj vrućini ne mogu ništa ni jesti, ali to se neće dogoditi ni danas ni ikad.

Jedva sam čekala godišnji. Ali. Prvi puta u tri radne godine nisam ga jedva čekala zato da pobjegnem od posla, kolega, šefova ili radnog prostora. Jedva sam ga čekala zato što je vruće i zato što mi treba stanje bez razmišljanja, bez da išta radim i bez da išta vidim. Da se odmorim. Nastavi čitati

Kako misliš normalna firma?!

Fino. Baš tako. Normalna. U zadnja dva mjeseca svakim danom upoznajem nove razine normalnoga i stalno se nanovo iznenađujem. A realno, ne bih se trebala iznenađivati jer ako je nešto normalno onda je normalno, nema tu iznenađenja. Onda pogledam oko sebe i vidim da se taj pojam normalnoga potpuno iskrivio i da je pod normalno potpalo ono što nije normalno. Nije ni čudo da nas onda normalno iznenađuje.

Postalo je normalno da ljudi ne mogu pronaći posao; postao je normalno da ljudi rade, a ne dobivaju plaću; postalo je normalno da se mlade ljude tretira kao balavce koji nemaju pojma ni o čemu pa se zato nad njima može vršiti mobbing i može ih se, da prostite, jebat’ u zdrav mozak; postalo je normalno da se ljude izrabljuje; postalo je normalno da se ljude koji su prešli 55. samo hoće strpati u penziju jer su stari. Sve se to događanja svaki dan i već smo na neke stvari toliko oguglali da su postale normalne. Nastavi čitati

%d bloggers like this: