Tri nula

Neki dan sam se našla s prijateljicom u gradu na čem drugom, nego na nečem slatkom. Sasvim jedno obično žensko nalaženje osim što je vani pljuštala kiša i bilo je zima za obući debeli, inače, zimski duks. Usred srpnja. To mi je prijateljica koja mi se prijetila da ove godine nema šanse da rođendanski poklon dobijem i jedan jedini dan prije rođendana. Ali. Korona, potresi i snijeg u martu naveli su je na razmišljanje da je ove godine svemir sam po sebi i tako već u prevelikom disbalansu da bi ga još i ona remetila i nepoštivala tradiciju. A tradicija je da Sonja svoje rođendanske poklone dobija/ižica (ista stvar) prije rođendana.

I dok je ona meni tako objašnjavala zašto sam ipak dobila preuranjeni rođendanski poklon, a ja se oduševljavala istome, stigla mi je poruka sadržaja –  Jesi ti još sa Žanom?. – Jesam. Zašto? – Odgovor na to pitanje u stvari je bila zamolba da inače kad tako nekud odem zaključam stan za sobom. Hm. Dobro. U moju obranu to jutro sam išla van po kiši i kišobran mi se sušio u hodniku pa sam s njim petljala kad sam se išla naći s prijateljicom, razmišljajući šta ću slatko jesti, a da nije sladoled jer je za sladoled bilo prehladno. To jutro mi je stigla i najbolja kompjuterska stolica na svijetu i bila sam jako uzbuđenja. To mi je i genetski jer moj tata zna otići kod bake u selo udaljeno 12 kilometara i ne zaključati kuću (jer zašto bi naslijedila njegov metabolizam kad mogu to). To mi je i zato što sad imam trideset godina. Nekad ću zaboraviti zaključati stan kad nekud idem. Šta sad. Nastavi čitati

%d blogeri kao ovaj: