Skidanje s kukajućih i žaljućih droga

Ja sa svojih skoro 29 godina imam prijatelja za na prste jedne ruke. I to se ne da nabrojati ni svih pet prstiju. Takva, ne baš pretjerano društvena, sam od malena. Možemo sad tu reći u moju korist da sam ratno dijete, da sam odrasla u komšiluku u kojem je bilo samo još jedno dijete (curica s kojom se ja jesam i igrala i družila), da me kroz život izvozalo dosta prijatelja. Sve te tri fakte su točne, ali bez obzira na sve to, ja sam jednostavno oduvijek bila i ostala nedruštvena.

U zadnjih podosta godina imam tih svojih manje od pet ljudi. Ponekad pronađem i neke nove. Neki ostanu, ali često neke pogubim. Jer neke ljude je bolje upravo to. Ovi moji ljudi nisu savršeni. Daleko od toga. Ko ni ja. Svašta bi ja drugačije nego oni. Svašta bi oni drugačije nego ja. Drugačijih smo i karaktera. Ali se svejedno toleriramo. To je vrlo važno. Nastavi čitati

%d bloggers like this: